Написано: Чланак је непотписан.
Извор: Светозар Марковић, Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.
Први пут издато: ''Радник'', бр. 38. и 39. од 7. и 9. априла 1872.
Електронска обрада: vihor92@gmail.com
Свака уредба и установа друштвена има два доба: доба стварања и доба опадања, рушења. Низом преврата уништаване су једно за другим старе уредбе у друштву, стари начин и услови производње и сопствености, а на њихово место долазе други, нови. Да узмемо пример како се обделавала земља. Испрва је човек чепркао дрветом и сејао семе, па заоштреним каменом. Редом проналазак (бакра, цинка, гвожђа, челика) он је мењао и дотеривао своје лаате док је дошао до данашњег парног плуга. Сопственост је такође, са условима производње, била опште добро свију људи. То је доба било: комунизам сиротиње и комунизам незнања, ко што га карактерише Прудон. Насилним захватом земља је постала својина појединаца. Ту се већ измењују услови рада, јер кад је човек захватио земљу, он је уједно и покорио себи слабијега. Овде се, дакле, већ започиње деоба друштва на класе, одавде почиње реакција. У древном Риму видимо патриције, плебеје, робове, видимо савршену деобу друштва на класе. У средњем веку, веку феудализма - спахијства, деоба друштва на класе, није уништена но још више разграната; постоје васали, мајстори, калфе, сељаци везани за земљу газдину - робови. Код нас под Душановом великим било је властела, властеличића, попова, себрова, меропса. Ново друштво које се подиже на развалинама феудалног није уништило класе, само су замењне старе класе новима, старо угњетавање, стари начин међусобне борбе и производње, новим. Проналаском машинау чињена је револуција у мануфактурној производњи и смањен је број класа. И тек наша епоха, епоха буржоазије, умела је да сведе разне класе на два непријатељска табора, на буржоазију и пролетеријат, капиталисте и раднике. Сва та борбе састоји се у томе: како најправичније да се поделе производи рада? Она иде на то да производ рада припадне према раднику а на ономе, који не ради, да буде једнакост у правима и дужностима. Од године 1789.[1] много се говорило и много се пута проглашавала једнакост међу људима, но нможе ли се замсилити једнакости људи кад постоји економска неједнакост. Тај говор био је наливање воде у буребез данцета. Ту ће једнакост знати најбоље онај који је окусио њенњ плодове, слуга према господару, сељак према газди или господину. - Правицу, дакле, није никако могуће постићи мирољубивим путем. Међутим напреднијом сиротињом учињен је савез[2], и борба рада против капитала отпочета је. Тријумф народа над својим газдама несумљив је, јер њему момажу данашњи економски услови у друштву.
Да објаснимо.
Потоји факт да ситни капиталиста не може издржати конкуренцију са вликим; новац као сретство за размену, по својој природи, иде онамо где га највише име, где највећма може да покаже своју снагу. Из тога узрока Европа има данас много мање капитлаиста но што их је било у 18. веку. У Енглеској, на пример, на крају 18. века било је 250.000 великих сопственика, а данас тек 30.000. На Ирску долази одавде 9.00, а четвртину земље у Шотландији имају њих петорица, а остало народ. На тих 30.00 долази четири милиона земљоделских радника-сељака, који су у много жалоснијем стању но фабрички радници. - Па то је ужасно. Па откуда то помаже остварењу социјал-демократских начела, кад је пре било 250.000 богаташа-сопственика, а сада 30.00? Зар то ниеј све већа централизација животних средстава у руке неколицине? Доиста је ужасно да милиони издиру за хиљаде, али ево шта је: капиталисти убијају конкуренцијом себе, капитал и сопственост гомила се у неколике руке, тако да ти капитилисити већ неће моћи одржати у својој власти и обртати толиком имовином; она ће или испасти из њихових руку, као грдни терет који нису у стању одржати, то је једно, а друго је то што ће једног прекасног јутра земљорадници врло лако пречистити рачуне са неколико хиљада газда. Ето како помажу данашњи економској услови.
У самој најамнини и времену рада видимо повољан правац. Радници су у фабрикама пре радили по 17-15 сати, услед радничке опозиције газде су спуштале на 16, 15, 14, 12 сати дневног рада, а данас опет услед организоване радничке борбе смањива се време рада у Немачкој на 10, у Енглеској на 9, у Америци на 9 и 8 сати. Пре су радници радили за 4-5%, аданас им газде плаћају 20%, 25% и до 40%. То је, као што се види, постепено економско ослобођење народа. Цена рада све више скаче услед велике тражње рада и промене производа, а ту цену нарочито подржава солидарност европских радника. Дакле и у овоме видимо да се иде на остварење социјалдемократских начела, јер онај који највише ради треба највише да има - продукт рада припада самом раднику. - Па то је све лепо! И радник радни мање на дан (''краде газду'') и више му се плаћа но пре, али радници, пропадају, умиру од глади, годне их, бацају у тамнице, убијају у гомилама као прошле године у Паризу[3], па шта помаже? Пита читалац. Ништа се за то не бој читаоче. Што се више гони која мисао, она све већи корен хвата; што је више који мученик за дело човечанства, тиме је већи број поштовача и борилаца за то дело.
Довде смо показали како економско стање друштвено помаже остварењу поменутих начела, а сада да видимо како стоји са политичким приликама. Рецимо, ти велиш читаоче да стоји врло добро, а ја велим да не стоји. Како то? - Хајде да видимо. Овде ћу ти исказати по реду кратку историју постепеног политичког ослобођења народног, па ће се врло лако, без икаквог тумачења, видети на шта ће изаћи политичка борба народа. Да пођем од неограниченог господара, на пример од Немање I који је уништио самуправу и слободу старих српских жупанија, или не мора баш од њега, од кога му дрго историја је једна иста код свију. Еле цар на земљи, бог на небу. Европски и азијски владари у старо доба били су закон и суд. Сав ненаситог и неограниченог господара свога. Али власт је врло љигава ствар, она клизи из руку и господар је мора поделити још са ким. Ако је, на пример, покорио суседно племе и узео суседну област, појавила се тегова сад за њега у томе што он један није у стању да одржи гворзденом руком у покорности заузету област. По нужди он је морао уступити неки део своје власти поданику своме и поставио га за намесника, сатрапа, губернатора. Први господар који је уделио нешто власти своме поданико знао је врло добро колику је жртву учинио; свакојако никаквом господару не иду господарски послови повољно кад тако чини. Немири и буне народне натераше гада удели власт још неколицини верних слугу и тако је постепено постала система чиновништва са којом је гњавио и глобио народ. Народ је видео како чиновници извршују господарске законе, и да имају власти, видео је да су ти људи слободнији од њега, па је и сам почео тражити удела у законодавству и власти. Господар услед опозицје попушта, сазивље скупштину и дели са њоме власт. Постаје уставни господар. Опозиција опед долази све јача, јер господар има много још прави и власти а никакве дужности, и народ зазимљу сву власт - постаје он господар, постаје република. Тако иде постепено политичко ослобеђење народно. Но ниеј још све. И у рапублици нњма власти подједнако сваки грађанин, нема једнакости у уживању грађанских и полтичких права, јер се оставља широко поље сваком богаташу каишару и властољупцу да задобије превагу и потличку бласт над народом. Иоле паметан човек који је пазио на догађаје знаће како се слобода врло вешто изиграва и претсавништвом народним и општим гласањем, како у монархији тако и у републици. ''Сваки народ инстиктивно хоће две ствари: колико је могуће највеће материјално благостање са најавећом слободом суштаствовања, кретања и радње, а то ће рећи: најбољу: најбољу организацију његових економских интереса и савршено ниску власт, никакву политичку организацију - јер свака политичка власт тежи да уништи слободу њеогову. То је основа свима инстинктима народним.''*
Па како нема, дакле, још чврсте гаранције за слободу, већ је отпочет федералиситчки и социјалситички покрет, који ставља за основу друштву слободну и независну општину, која ступа у савез са другим општинама што су на једнаким начелима уређене.
То је кратка историја постепеног полтичког ослобођавања народа. Ми ћемо навести овде филосовски суд о лањском покрету у Паризу[4] знаменитог филосова - позитивиста, Вирубова. ''Велика борба... коју победа Мак-Махонова није уништила... није, као што се уопште мисли, борба између монархије у републике. Она се појављује, то је истина, у овоме облику нап овршини, у полтичком свету, у скупштини; али у целој земљи она има сасвим други карактер: то је борба између јединства и разједињења (децентрализације), и између грађанског духа и остатка милитаризма...''** Па што би могло зауставити процес ослобођера народа? Шта бисте на то рекли ви, славна господо, знате већ која?
Куда иде друштво? Ми у даљини видимо нови свет, свет правде, истине и раде, где неће бити газда и слугу, господара и потчињених, где ће сваки члан друштва бизи радник, газда и господар. Друштво иде потпуном политичком и економском ослобођењу.
* Les ours de Berne et l'ours de St-Petersborurg. Complainte patriotique d'un Suisse humilie et desespere.
** La Commune de Paris et la Philosophie positive. Par G. Wyeouboff. U našem će listu izaći ova filozofska raspravа.
_________
Напомена:
[1] - Година француске буржоаске револуције
[2] - Мисли се на I интернационалу.
[3] - За време Париске комуне 1871.
[4] - Мисли се на Мариску комуну 1871.
Nema komentara:
Objavi komentar