Posetite stranicu ''Doba Heroja''

''Doba Heroja'' - NOB, Josip Broz Tito, Socijalisitčka Jugoslavija itd.

9. srp 2008.

S. Marković - Zbliženje s narodu

Светозар Марковић
Зближење с народом


Ту скоро рече један писац да наши књижевници боље познају дивљаке у Аустралији, не свој српски народ и друге народе на Балканском полуострву. Не знам да ли ће многи на то пристати, али свакидање појаве показују да је то истина. Нек се само погледају наше новине и њихови дописници, који живе са народом и који ђоја пишу о народу. Све се то врзе око којекаквих ситница и домаћих потребица. Тако је у политици, у школи и цркви, у економском и друштвеном животу народа. Ми сви желимо и радимо ситничарски; бринемо се шта ће бити од данас до сутра и то је свуда тако исто: у Србији, Аустро-Угарској као и у Турској. Нашим радом не управља никаква општа главна мисао, која би потчинила све друге споредне мисли и према којој би били удешени сви други радови. Ми не можемо никако да ставимо нашем раду једну главну мету, која кад се достигне, остале, узгредне цељи или отпадају или долазе саме по себи.

А наше народно ослобођење и јединство? Зар то није једна главна мета којој сви тежимо? О томе баш хоћемо да говоримо.

Сваки пут кад се у животу народа догађала каква велика промена, у њему се јавља покрет кроз све слојеве: маса просторг народа оставља на страну своје свакидање бриге и невоље, она тежи да достигне неки нов живот, да добије на земљи правду и слободу, срећу или напредак. Ако се промотре главне мисли и тежње које су покретале различите народе у време великих преврата, наћи ће се да су те мисли и тежње биле једне исте или врло сродне. Буне римских робова против племића и богаташа, буне сељачке у Немачкој против њихових барона и кнежева, преврат у Француској и борба народа против племића и краљева; многобројни устанци талијанског народа за своју слободу и јединство, неприкидни устанци Грка и њихова славна борба за ослобођење као и дуга крвава борба српског народа против Турака и устанак на дахије - сва ти народни устанци изазивани су једнаком општом потребом народа: да се ослободи од зулумћара, а имали су пред очима једну главну мету: да задобију бољи и срећнији живот. Ову је потребу народ дубоко осећао; она је везана била за његов свакидањи живот, од њега је зависио његов свакидањи рат, његова срећа и будућност. Отуда долази оно силовито одушевљење које покреће народе у борби за ослобођење, она неодољива снага у борби и издржљивости у несрећи и погибији, без које није могућа победа - па ни сама борба.

Има ли оваквог одушевљења код српског народа? Не. Има ли га бар код оне горње коре српског народа, која непрестано говори и ипише о народном ослобођењу и јединству? Је ли она прникнута оном тежњом и потребом која је једина кадра да човека распламти за такву борбу?

Шта можемо да одговоримо на то питање? Да и не говоримо о већини наше интелигенције, која не разуме народно ослобођење као што би га требало разумети, него шта да кажемо о онима којима је мисоа о народном ослобођењу одиста важна и који је држе за основ народном развитку.

Колико ова мисао утиче на њихов оделити јаван рад, који се одности на њихов месни и привремени положај? Колико им пречи да не стављају своја месна питања као главно, а народно ослобођење и јединство као споредно? А да не питамо још даље: колико их та мисао одушевљава да се не баве којекаквим домаћим потркицама и приватним беспосличарењем?

Али, рећи ћете, и месни интереси важни су и њих не ваља напустити зарад неке ''опште'' цељи. Нема сумње, н. пр. да је за једну општину важно да има шмркове у лсучају пожара и да полиција има надзора нас ''момцима''. Али сигурно и самој таквој општини има таквих питања која кад би се решила не би било потребно говорити јавно преко новина о шмрковима и полицијском надзору. Тако ситну ствар често не разуме наша интелигенција. Но да узмемо много крупнији пример. Нема сумље да је за један део српског нароа (у Аустро-Угарској) врло важно питање о црквено-школској самоуправи. Али ако би се решило питање ''о ослобођењу и јединству'' српскога народа и ово питање или би сасвим ишчезло или би добило сасвим други облик. То је све јасно и очевидно, па опет и код наше интелигенције општа главна мисао ниеј главна, већ споредна, а споредне су главне.

Све ове чињенице показују да је и код саме наше интелигенције мисао о народном ослобођењу и јединству уклоњена врло плитко. Ми, т. ј. интелигенција, никад не можемо да схватимо потребу за ослобођењем онако како је схвата покорена раја у Туској, јер ми већином живимо добро, а мало шта трпимо. За нас је то ''спољшње'', ''политичко'' питање, а не унутарње, животно питање, које је скопчано с нашим свакидањим хлебом, животом, образовањем као што је код сиротиње раје. Није ни чудо што ми не можемо и не умемо да српском народу изнесемо то питање као унутарње, животно питање српског народа у свим његовим раздвојеним деловима.

Али кад би проучили живот и потребе српског народа у оним земљама које нису под Турцима, увидели бисмо брзо да питање о ослобођењу и јединству српског народа није спољшње и полтичко питање ни за један део спрког народа, већ да је то баш најпрече и најважније унутрашње питање, да је за све делове српског народа то питање тако исто важно као и за рају у Турској; да од њеноговог решења зависи правда и слобода, срећа и напредак српског народа у свим српским крајевима.

Но ми не познајемо свој народ, не разумемо његове потребе и његове тежње, зато у најважнијем питању српског народа не умемо да говоримо језиком кога народ разуме. Дуго време наша интелигенција износлиа му је пред очи хладне идеале: цареве и госпоштину, славу и величину из минулих времена. Није ни чудо што ове хладне слике не могоше никад да загреју јадни, озебли, измучени српски народ, да га распламте ватром за ослобођење и нов живот. Ново колено видело је како се пред њим уништавају сви они хладни идоли и кипови и пошто су му разрушене пређашње обмане оно не уме и нема снаге да пође новим путем и што је најгоре: не зна новог пута.

Људи полуобразовани или лажно образовани, као што је већина наше интелигенције, сматрају као недостижну ''утопију'' сваку нову напредну мисао, која тежи да покрене масу народа из свакидање гњилости и мртвила. А погледајмо просте сељаке у Срему как осе код њих шири вера: да не ваља никад лагати, красти, трговати, убијати човека, па ни узети оружје у руке и т. д. Они то сматрају као нешто сасвим просто и природно, па се још чуде како други људи не могу то да схвате. Прво хришћанство ширило се код масе правог необразованог и сиромашног народа донде докле је оно било наука о љубави, братству и једнакости у животу, имању и т. д. код свију људи. А чим је оно постало религија дворова, војвода и књижевника, оно је изгубило своју природност и суштину, а остале су само голе форме и обреди. Тако је и са новим сувременим начелима. Њих разуме само сиротиња раја, маса простог народа, која својим црним рукама зарађује бели хлеб за горњу, образовану класу народа. Њој је баш оно природно, истинско и сасвим остварљиво што ''интелигенцији'' изгледаили као нешто сасвим удаљено, или као сасвим неостварљиво.

Ето зато стављамо као први и најважнији рад наше интелигенције: з б л и ж е њ е с а н а р о д о м. Ваља проучити народне патње, његов скавидањи живот и свакидању борбу за самоодржање. Тада ће наша интелигенција увидети како су сићушни и ништавни сви они месни и привремени ''народни'' полсови, којима се она већином бави; увидеће да су потребе народа, правог српског народ, у основу једне исте свима његовим деловима; тада ће схватити прави смисао главне мисли ''народно ослобођење и јединство'', која ваља да покреће сав наш рад и тада ће умети и моћи да учини да та мисао постане жива струја, која ће цео српкси народ покренути за општи заједнички рад.

Дакле: З б л и ж е њ е с а н а р о д о м.

________
Објављено: ''Радник'', 19. марта 1872.

Преузето из: Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.

Електронска обрада: vihor92@gmail.com

Nema komentara: