КОМУНИЗАМ

Разлике у научном прилазу и интерпретацији појма комунизам још су веће него кад је реч о социјализму. Док за навјвећи број различитих праваца и школа савремене науке није спорно да социјализам на један или други начин постоји, да су присутне социјалистичке идеје и покрети већ да се и у реалним друштвеним односима могу научно идентификовати елементи новое друштвене праксе - када је реч о комунизму врло често се оспорава и сама могућност и плаузибилност успостављања таквог типа друштвене заједнице. Грађанска наука у целини одбацује идеју комунизма као једну од последнјих великих социјалних утопија.

Настоји се доказати да је комунизам немогућ зато што су његови принципи неспојиви са ''човековом природом''. Многи теоретичари заступају гледиште да је идеја комунизма у основи одраз хришћанске есхатологије у савременим светским условима. Идеју комунизма одбацује не само грађанска наука већ и неке струје у радничком покрету (поменимо само социјалдемократију).

Други ниво тероријских контроверзи односи се на сам појам, на утврђивање идејног и друштвеног супстрата који сачинјава суштину комунизма као идеје и, још више, као могућег облика људске егзистенције. Ове контроверзе јављају се између теоретичара који прихватају могућност комунизма, али врло различито одговарају шта је његова суштина. Ови теоријски спорови нису ништа мање дубоки од оних који обележавају расправе о суштини појма социјализма. Док једни у комунизму виде нов тип економске организације, за друге је он превасходно питање морала и етике. Док га једни интерпретирају као поредак, други га посматрају као облик политичког организовања (покрет), или као метод политичке борбе. Док га једни везују искључиво за савремену епоху, други му налазе не само претече већ и готове елементе у античкој филозофији и тадашњим, па чак и неким ранијим облицима друштвене организације.

Израз комунизам је релативно новијег датума - јавио се током четврте деценије прошлог века у Француској. Његова је појава повезана са делатношћу разних радикалних завереничких и револуционарних група које су тих година биле веома бројне у Паризу и залагале се за дубоке и корените друштвене промене, углавном уз примену насилних метода, које су требало да доведу ''до краја'' прекинуту револуцију у Француској. Израз је први пут употребљаван као ознака за идеје које су у то време заступале преисталеце Кабеа. Друштво коме су тежиле ове комунистичке групе требало је да буде заснована на стварном ''братству, једнакости и слободи''. Претпоставку таквог друштва они су видели у укидању приватне својине, класа и свих облика насиља.

Највећи допринос научном утемељивању идеје комунизма налазимо у делу К. Маркса и Ф. Енглеса. Они су ослободили идеју комунизма неких наивно-утопијских примеса као и њеног ранијег поистовећивања са заверничким методом борбе.

Док се историјски момент појаве овог израза може доста поуздано утврдити, таква сигурност не постоји приликом трагања за почецима самог концепта. Елементи овог концепта могу се наћи у далекој прошлости. Тако се Платон у својој ''Држави'' залагао за боље друштво чија би основа вила заједничка совјина свих материјалних добара. Зеон је трвдио да су људи провобитно и изворно добри, али да постају лоши углавном под утицајем приватне својине, грамзивости и посесивности. Под његовим утицајем стоичка школа је проповедала друштво у коме неће бити приватне својине, враћање на ''стара добра времена'' када су људи били једнаки и слободни. У делика великих утописта - од Томаса Мора, Кампанеле и Еразма Ротердамског - ове идеје су добиле још већи замах. Сви они су разрађивали скице идеалних људских заједница у којима се основано могу налазити неки елементи комунистичких идеја. У овом смислу постоји веза између поменутих идеја и каснијег комунизма. С друге стране, важно је истаћи да ту не постоји директан континент, да се модерни комунизам не изводи из поменутих утописичких маштања и визија.

Поред многих битних разлика у самом концепту, о чему ће бити речи касније, треба истаћи и ове моменте. Идеје претеча комунизма биле су увелико окренуте давној прошлости, углавном измишљеном пробитном ''природном стању'' човека - идеје модерног комунизма стреме ка будућности. Модерни комунизам не верује у било какво враћање у ''стара добра времена'', већ у убрзани економски и научно-технички прогрес. За разлику од својих претеча, творци модерног комунизма не налазе инспирацију и подстицај у неком апстрактном идеалу правде и једнакости, у човековом ''златном добу'', већ у стваралачким, особито произвођачким моћима савременог човека. Док су претече веровали у снагу примера, савремени комунизам се ослања на снагу организације авангардне радне класе. Укратко, модерни комунизам је плод друштвеног прогреса који је донео са собом капиталистички начин производње. У свим својим битним елементима он се јавља као израз дубоких друштвених противречности капиталиситчког поретка. Зато је неприхватљиво свако тумачење комунизма које занемарује суштинске разлике између његовог данашњег смисла и значаја, и неких сличних идеја које се јављају у ранијим фазама развоја друштва.

У расправама о комунизму неизбежно се намеће питање између овог конепта и социјализма. Већ више од једног века трају полемике у којима се дају веома различити, а понекад и дијаметрално супротни одговори на ово питање. Кључно је питање да ли су социјализам и комунизам битно различити концепти, па стога и друштвени ентитети, или су то, у ствари, синоними, два различита израза за исти идејни садржај.И једно и друго становиште има своје бројне заговорнике. Грађанска наука (уколико не одбације a priori идеју комунизма) врло често, мада не увек, заступа гледиште о дубоким разликама. Често се чак тврди да ова два концепта немају ништа заједничко. Лоренц вон Штајн - први грађански теоретичар који је покушао да изврши упоредну анализу комунизма и социјализам (1842. објавио дело ''Комунизам и социјализам у данашњој Француској'') - заступао је гледиште о битној разлици ова два концепта. У познатој Диркемовој студији о Сен Симону и социјализму ово је централно питање. Диркем је заузео веома искључиво становиште. Он каже:

''...с које год стране посметрамо комунизам и социјализам, опажамо више контрасте него истоветности. Проблеми које они покрећу нису исти, реформе које они траже више су противречне него сличне... Комунизам покрећу разлози који су моралне природе и вечити, социјализам они економске природе... Они су удаљени један од другог као полови.'' И даље: ''Битна је карактеристика комунизма што он економским функцијама додељује перферну улогу у социјалном животу, док их социјализам што је више могуће ставља у само средиште.''

У историји социјализма ово су питање различито решавали. Између 1840. године и Пaриске комуне превладавало је гледиште да су ово доста различити концепти - како о визији будућег тако и о путевима и средсвима који треба да се користе у борби за ново друштво. У току наредне четири деценије, све до почетка двадесетих година овога века, израз комунизам се много мање употребљава него раније. Ако се и појављивао, врло често се користио као синоним за социјализам. После великог расцепа у међуноародном социјализму крајем првог светског рата, појам комунизам поново је ушао у ширу употребу. За протеклих пола века у оквиру комуниситчког покрета била је воема изражена тенденција да се истакне битна разлика између социјализма и комунизма. Када је реч о политичким покретима (социјалистичком и комуниситчком), ова је разлика врло често тако евидента да је не треба посебно доказивати. Међутим, није тако једноставно када су у питању концепти социјализма и комунизма као друштвеног система. За разлику од оснивача научног социјализма, који су наглашавали заједничко и повезавајуће у овим концептима, у комунистичком покрету више су наглашаване разлике. У новије време више се говори, у складу са традиционалном Марксовом одредбом, да су то две фазе исте основне друштвене формације. С друге стране, треба истаћи да, иако се напушта теза о ''две формације'', и даље се понекад инсистира на принципијелним разликама између социјализма и комунизма.

Социјализам и комунизам не могу се механички раздвајати посматрати као два одвојена и битно различита идејно-политичка концепта, а још мање као два посебна друштвено-економска ентитета. Они сачињавају дијалектичко јединство, интегралну целину историјског процеса конституисања новог беспкласног друштва. Разлике које несумљиво посотје нису такве да би ибло оправдано узимати их као две посебне друштвено-економске формације. Зато је и доста основано кад се друштвено-економски систем коме тежи револуционарни покрет означава као социјализам-комунизам.

Расправа о односу између социјализма и комунизма доводи нас до централног питања: шта је суштина, најзначајније одређење комунизма као циља политичке борбе и идеала коме стреме револуционарни покрети широм света? Које су најважније идејно-политичке и друштвене одреднице комунизма схваћеног као типа друштвене заједнице?

У одговорима на ова питања, сасвим разумљиво, има крупних разлика.

За грађанску мисао карактеристично је одвајање комунизма од економских функција друштва и оспоравање везе између комунизма и класне борбе пролетеријата.

Даље, посотје тенденције да се појам комунизам ''сведе'' на једну димензију, да се дефинише само једним моментом. Оваквих прилаза има и међу неким представницима социјалистичке мисли. Познати су покушаји да се као једино битно или одлучујуће за комунизам узимају: а) висок степен развоја производних снага и свеопште благостање; б) расподела према потребама; в) потпуно подруштвљавање свих средстава за производњу и сл. Ма колико ови моменти, сви или неки од њих, били значајни, смисао комунизма не може се целовито изразити само једним од њих, па био то ма који моменат.

Постоји и теза, коју такође треба одбацити, да је комунистичко друштво ослобођено свих унутрашњих противречности. Представници овог гледишта постулирају комунизам као друштво потпуне хармоније, остварења свих човекових тежњи, потреба и идеала. Овако конципиран комуниситчки идеал доиста се приближава неким елементима хришћанске есхатологије. Сасвим је сигурно да превазилажење данашњих противречности својствених класном друштву, па и друштву прелазног периода, неће бити крај човекових проблема и противречности.

На истој линији су и она гледишта која приказују комунизам као крајњу тачку друштвеног развоја, после које више не може да буде било каквих дубљих промена у структури друштва и облицима друтшвене организације, у друштвеним односима. Иако се заговорници ових гледишта често позивају на МАркса и Енгелса, они у њиховом делу не могу да нађу основу за такав финализам у конципирању комунизма. Такав финалиситички и статички конепт комунизма неспојив је са основним одређењем човека као бића друштвене праксе. Друштво које би престало да се мења и развија морало би неизбежно да пропада. Друштво без противуречности, које је престало да се креће и стало у једној тачки, макар та тачка била замишљена као својеврсни ''рај на земљи'', може да се замисли само као поредак у коме је човек изгубио нека совјства која га управо чине творцем исотирије. Укратко, такав концепт је могућ сао уз претпоставку да људи престају да понашају или, тачније, да немоуг да се понашају као слободне личности. Овакав есхатолишки приказ комунизму веома је стран Марксовој теорији друштва уопште, а посевно његовој теорији комунизма. Довољно је само подсетити на нека битна места. У ''Прилогу критици политичке економије Маркс каже: ''Буржоаски односи производње су последњи антагониситчки облик друштвеног процеса производње. Зато с том друштвеном формацијом завршава предисотрија људског друштва''.

Ову мисао Маркс је поновио на више места. Порука је сасвим очигледна - са капитализмом престаје предисторија, тек тада почиње права историја. Исто тако, став о превладавању ''антагонистичког облика друштвеног начина производње'' никако не значи крај свих других противречности. Вома је категоричан и следећи Енгелсов став: ''Као ни спознаја, ни историја не може достићи свој коначни завршетак у неком савршеном идеалном стању човечанства.''

Исто тако треба одбацити све фаталиситчке интерпретацијек омунизма - да је долазак комунизма неизбежан, спонтана и аутоматска последица друштвеног развоја, посебно економског напретка. Напротив, оснивачи научног социјализма јасно су истакли да комунизам може да буде само дело свесне акција све слободнијаг човека.

У међунарондом социјализму, особито у његовом комунистичком делу, деценијама је комунизам првенствено дефинисан са три критеријума - прво, висок степен развоја производних снага, друго, расподела према потребама и, треће, укидање државе. У овоме је виђена diferentia specifica комунизма у односу на социјализам, од кога он наслеђује друштво ослобођено приватне својине на средствима за производњу и одговарајућих класних потреба и привилегија. Остали елементи су редовно занемаривани или битно потцењивани. Вероватно је најважнији разлог за овакав прилаз тај што су социјалисџтичке револуције најпре победиле у претежно слабо развијеним земљама, где је убрзан економски развој био не само најважнији политички задатак већ и залог опстанка ових земаља у конфронтацији са још моћним и економски много развијенијим капитилаиситчким земљама. У таквом друштвеном и међународном контексту неизбежно долази до силног хипертрофирања економских функција и парамтеара. Уместо да се економски развој и благостање посматрају као средство за остваривање неких дубљих суштина бескласог друштва, они се временом поистовећују са овим суштинама. Последњих година у конципирању појма комунизам постепено се сагледава значај и неких других момената. Тако су неке од најутицајнијих комунистичких партија истакле тезу о друштвеном или ''комуниситчком'' самуправљању као следећој најбитнијој одредби комунизма.

Марксова и Њнгелсова одредба комунизма много је шира и богатија. Чињеница што су Маркс и Енгелс понакад врло лапидарно и узгредно истицали поједине аспекте концепта комунизма ником не даје за право да производно одабира између појединих исказа и узима само оне елементе који су због било којих разлога ''прихватљивији'' од осталих. Једном приликом Енгелс је истакао да ''комунизам није нека доктрина, него покрет''. Слично се изразио и Маркс:

''Комунизам није за нас стање које треба да буде успостављено, идеал према коме стварност треба да се управља. Ми називамо комунизмом стварни покрет, који укида садашње стање...''

Истргнуте из ширег контекста, ове мисли би могле да се узму као ''доказ'' да су Маркс и Енгелс виедели у комунизму само покрет. Наравно, то није тачно. Из многих других њихових изјава, особито оних где су настојали да шире одреде природу комунизма, може се видети да су они у комунизму видели не само покрет већ и концепт будућег типа друштвеног система, па према томе и ''стање''.

Полазећи од најважнији радова оснивача научног социјализма, и каснијих значајнијих прилога марксистикој политичкој мисли, навешћемо неколико најбитнијих елемената појма комунизма схваћеног као друштвени систем. Нагласак је на овим елементима који специфично одређују комунизам. Не наводимо оне елементе који су карактериситчни за социјалистичку или ''нижу'' фазу комунизма, пошто полазимо од става да постоји, у ствари, јединствена формација која се може означити као социјализам-комунизам. Комунизам преузима и начешће продубљује многе елементе већ присутне у социјалистичкој фази. Особито су важни следећи моменти:

Прво, у Марксовом и Енгелсовом конципирању будућег комуниситчког друштва полазна тачка је најпотпунији хуманизам, како се понекад каже тотални хуманизам. Већ у Светој породици пише: ''Ако човек изграђује околности, онда се околности морају изграђивати човечно.'' У Економско-филозофским рукописима Маркс је веома снажно ситакао управо ову, хуманистичку компоненту. Он наглашава да ''примитивни'' комунист остаје у хоризонту приватне својине, јер је првенствено заокупљен расподело, мотивисан тежњом ка ''нивелацији'' и моментом зависти и, затим, долази овај битни став:

''Комунизам као позитивно укидање приватне својине као човекова самотуђења, те стога као стварно присвајање човекове суштине од човека и за човека (јест) стога потпун, свестан и унутар целокупног богаства досадашњег развитка настали повратак човека себи као друштвеног, тј. Човечног човека. Тај је комунизам као довршени натурализам - хуманизам, као довршени хуманизам - натурализам, он је истинско решење сукоба човека и природе, између човека и човека, иситнско решење борбе између егзистенције и суштине, између опредмећивања и самопотврђивања, између слободе и нужности, између идивидуума и рода...''' И, затим: ''Комунизам је позиција као негација негације, стога стваран, за следећи историјски развитак нужан моменат човекове еманципације и повратка самом себи...''

Хуманистичка компонента је и те како пирсутна и у познатој Марксовој веома ситетичкој одредби комунизма датој у ''Капиталу'':

''Комунизам је удружење слободних људи који раде друштвеним средствима за производњу и своје многоборојне индивидуалне радне снаге самосвесно троше као једну друштвену радну снагу.''

Као што се види, Маркс и Енгелс су у хуманизму, у човековом враћању самом себи, видели најдубљи смисао комунизма као новог типа друштвеног система, у ствари, нове цивилизације, прелазак из ''царства нужности у царство слобде''.

Друго, са претходним је тесно повезано њихово стално инсистираењ на значају и неминовности укидања поделе рада. Они су веровали да без позитивног превладавања постојеће поделе рада није могуће потпуно ослобођење човека, свеукупни размах његових стваралачких потенцијала. Кад су се залагали за превазилажење подела рада, имали су у виду не само оне њене облике који одржавају класно раслојавање друштва већ и оне који су доводили до професиналних и стурковних диференцијација. Енгелс у Anti-Diringu јако наглашава значај превазилажења поделе рада и том приликом се позива на следеће Марксове речи из ''Капитала'':

''Машинска производња укида нужност да се расподела радничких група на разне машине устали, као у мануфактури, непрестаном везаношћу истих радника за исту функцију. Како целокупно кретање фабрике не произилази од радника него од машине, може се непрестано вршити смењивање личности а да се процес рада не прекида... Најзад, брзина којом човек у младости научи рад на машини уклања тако исто и нужност да се одређена класа радника цаспитава искључиво за машинске раднике''.

Иситичући как омашинска индустрија већ у оквиру капиталистичког начина производње успољава силно увећану покретљивост радне снаге - што се у овом покрету остварује спонатано, уз велике конвулзије и страдања најамних радника - Маркс је доказао да ће у новом друштву ово бити једна од основних закономерности:

''...како се мењаењ рада сада пробија само као надмоћан природни закон и са слепим разорним дејством природног закона који свуда удара на препреке, само крупна индуастраија совјим катастрофама поставља кап питање живота и смрти да се мењање рада, а отуда и што је могуће већа многостраност радникова, призна као општи закон друштвен производње, и да се односи подесе тако да се тај закон може нормално остваривати. Она поставља као питање живота и смрти... да се чудовишност бедног расположивог радног становишта... замени апсолутном расположивошћу човека за променљиве захтеве рада; да се делимична индивидуа, пуки носилац једне друштвене детаљне функције, замени тотално развијеном индивидуом, за коју разне друштвене функције значе исто толико наизменичних начина делатности.''

Посебни облици изражавања овог битног става виде се у њиховом инсистирању на неминовности превазилажења поделе између интелектуалног и физичког рада и у погледу да се уведе политехнничко образовање.

Треће, висок степен развоја производних снага и материјално изобиље Маркс и Енгелс постулирају не као есенцију или сврху историјског кретања које води у комунизам, већ као претпоставку за остварење других много битнијих вредности, пре свега ослобођење човека од море коју увек носи са собом борба за егзистенцију у ''царству нужности'', ослобађање и развој човекових стваралачких могућности, успостављање људскости као основног мерила и мотива у односима између људи и разних социјалних група и заједница и друштвеним односима у целини. За осниваче научног социјализма висок житвотни стандард и материјално благостање инстурменталне су а неикако фундаменталне вредности. У томе се разликује новија визија комунизма од неких ранијих које су у материјалном изобиљу видели сврху за себе, које су постулирале будућу срећну заједницу као ''рај на земљи'', у којој се мало ради а много троши, у којој се човек мало труди али веома много ужива. Заиста је погрешно и неосновано ако се оваква у основи хедонистичка визија будућег друштва приписује Марксу и Енгелсу. Њихов концепт комунизма разликује се од многих ранијих баш по томе што је ослобођен ове хедонистичке димензије.

Четврто, бескласно комунистичко друштво надилази и радикално докида услове и ондносе опосредоване и отуђене егзистенције. Најдубљи смисао комунизма је укидање свих постојећих облика и извора људске отуђености. Разотуђење мора да захвати све виталне сфере - од производње до културног стваралаштва и других области друштвене својине. У овом контексту су и идеје о одумирању државе и политике као отуђених сфера човековог битисања.

Пето, комунизам је конципиран као интернационални феномен. Маркс и Енгелс нису предвиђали могућности да се комунистичког друштво остварује у границама једне земље или уже групе земаља. Додуше, они су у првој фази свог мисаоног развоја заступали доста слично гледиште и у односу на социјализам. Касније су донекле изменили свој став и допуштали могућност да прелазак из класног у бескласно друштво (он је за њих увек био смисао и суштина социјализма) буде отворен у групи земаља, под условом да се у тој групи налаи већи број крупних, развијених капитлаистичких земаља. С друге стране, кад је реч о комунизму, они су инсистирали да то мота да буде преврат који ће захвалити све разваљене земље. На једном месту они кажу да је комунизам ''...емпиријски могућ само као 'наједном', истовремено произведено дело владајућих народа, што претпоставља универзални развитак производних снага и њима везани развитак светског саобраћаја''.

Преузето из: Бранко Прибићевић - Социјализам светски процес, Београд, 1979.

Електронска обрада: vihor92@gmail.com