ПОЈМОВИ И ПРАКСА

Наведене одредбе кључних појмова треба схватити као помоћ при истраживању, а не као замену за научну анализу. То су више битни индикатори него чврсти оквири у које треба ''смештати'' друштвену стварност, много више апроксимативне него апсолутне категорије, много више индицирање правца истраживања и области стварности него готови узори или шаблони. Релативна важност и заступљеност појединих елемената неизвежно осцилира од случаја до случаја. Ако смо, на пример, у случају појма раднички покрет навали седам или осам елемената, то не значи да се они налазе у неком строго утврђеном хијерархијском реду и да сви морају да буду заступљени у свакој конкретној ситуацији. Док ће у једној земљи већу важност и ''тежину'' имати моменат идејно-политичке кохезије и самосталности, у другој нагласак може да буде на акционој самосталности. Делимично или потпуно одсуство неког од наведених елемената не може да буде а priori доказ да одређена организација није део радничког покрета, или да се не може прихватити као део социјалиситчких снага. Примена наведених аналитичких иструмената мора да буде конкретна, флексибилна и кртичка.

Нарочито треба упозорити на покушај да се наведен одредбе користе као чврсте дефиниције, шаблони и модели који омогућавају ''чисте'' класификације и поделе без остатака. У друштвеном животу уопште, а у овом његовом сегменту посебно, таквих подела и класификација није било нити ће их бити. Потпуно је нереално очекивати да ће било какви аналитички инструменти омогућити чврсте и ''чисте'' поделе, ситуације без такозваних граничних случајева. Напротив, у животној стварности увек се суочавамо баш са таквим ''граничним'' случајвеима. У пракси радничког организовања и класних борби сусрећемо се с организацијама које су ''делом економске'', ''делом политичке''. Нарочито су могуће често дилеме око тога да ли одређена економска или политичка организација може да се третира као раднички покрет. Поменимо само многе случајеве синдикалних организација у појединим земљама у развоју које су у знатној мери изгубили полтиичку самосталност прихватајући подређен статус у односу на владајуће снаге. Сличних случајева има и у неким развијеним капитилистичким земљама. Где је граница самосталности преко које нека организација губи својство радничког или социјалиситчког покрета? Сасвим је сигурно да се таква граница не може дефинисати општим терминима, једном заувек и за све ситуације. Био би најгрубљи формализам ако се у анализу не би укључио друштвени карактер владајућих политичких снага које се налазе у надређеном положају према одређеној радничкој организацији, на пример синдикату. Значи, појмови које смо овде одредили траба да послуже као аналитички инстурменти, као средство конкретне научне анализе, а никако као замена за такву анализу.

Преузето из: Бранко Прибићевић - Социјализам светски процес, Београд, 1979.

Електронска обрада: vihor92@gmail.com