Posetite stranicu ''Doba Heroja''

''Doba Heroja'' - NOB, Josip Broz Tito, Socijalisitčka Jugoslavija itd.

29. lip 2008.

РАДНИЧКИ ПОКРЕТ


Незадовољавајуће интерпретације појма раднички покрет углавном су последица сасвим неадекватних одређења садржаја основног појма политички, односно друштвено-политички покрет, из кога се морају да изводе значења свих других политичких реалитета који у свом називу садрже реч покрет.

Израз покрет не означава само једно од најважнијих обележја човекове егзистенције, друштва и природе већ и значајну филозофску категорију. Овде се неће објашњавати филозофски аспект ове категориј, нити њенњ манифестације у области природе, па чак ни у разним областима друштвеног живота изван политике. (Као што је познато, разни облици организовања и деловања изван политичке сфере такође се означавају као покрети. Тако се говори о покретима у култури, у уметности, о верским покретима и сл.

Друштвено-политички покрет толико је сложен, динамичан, често и флуидан друштвени реалитет да он по својој природи не измиче сваком покушају да се сабије у оквире ригорозне дефиниције. Смисао и садржај овог појма могу се много адекватније изразити навођењем важнијих елемената, његових саставних делова. Битни елементи су:

Прво, друштвено-политички покрети су најшири облик политичког организовања у савременом свету. Наглашавањем речи ''најшири'', жели се истаћи да постоје врло разноврсни поводи и облици политичког организовања који се испољавају у политичком покрету и облици политичког организовања који се испољавају у политичком покрету. Тако, као основ, али и облик политичког покрета може да буде борба за ослобођење класне, националне, професиналне, регионалне, идеолошке и друге политчки релевантне интересе, односно основе политичког груписања.

Друго, друштвено-политички покрети су један од најзначајнијих облика и инструмената артикулисања, груписања, формулисања, конституисања, пропагирања, заступања али и оспоравања битних друштвених, пре свега класно-политчких интереса.

Треће, политичком покрету је инхерентна критика, још важније - оспоравање неких битних елемената, карактеристика постојећег стања, поретка, односа. Покрет иманентно тежи промени. Зато се и истиче да је политички покрет средство друштвене промене. Када Маркс каже ''...немаполитичког покрета који не би био у исто време и социјални'' (Беда филозофије), он мисли управона овај моменат.

Четврто, политички покрет је друштвена групација која не само што жели промену већ је истовремено и споспобна да делује да се оствари жељена промена. Сама жеља за променом још не чини покрет. Потребна је и способност, моћ, могућност акције. Значи, неопходан је минимум унутрашње кохезије, способности да се врши рационална селекција друштвених задатака (циљева), артикулација одређених интереса и усмеравање удуржене политичке енергије. Да би се то остварило, потребно је да политичка групација (покрет) поседује минимум политичке и идеолошке кохезије. Прихватање неких битних заједничких идеја (идеолошка кохезија) служи као средство најширег окупљања. Прихватање заједничких политичких задатака (политичка кохезија) обезбеђује већи степен унутрашње повезаности и акциону способност. Да би се политичка и идеолишка кохезија пренела и на политичку акцију, неопходан је и минимум организационих веза - канала комуницирања и инструменте који ће вршити селекцију циљева и уобличавати политичке захтеве одређене групације.

У политичкој се литератури покрет често идентификује са политичком партијом. Ово гледиште је научно неодрживо. Покрет је знатно шири облик политичког окупљања од партије. Партија може да буде део покрета, штавише, његово језгро и ударна снага, али посотје и политички покрети у којима нема важнијих елемената партијског организовања и деловања. И обрнуто, постоје партије које не поседују својства покрета. Не разматрајући подробније овај сложени однос, наводима само неколико битних елемената разлике. 1) Политичке партије неизбежно поседују знатно већи степен унутрашње идеолошке, политичке и организационе кохезије него покрети. 2) Партије, у правилу, имају јасно означену структуру - састав и границе; покрети имају фиксирана језгра, остали делови су најчешће доста флуидни. 3) Партије имају чланове - покрети присталице. 4) Партије обезбеђују своју ефикасност унутрашњом дисциплином - покрети лојалношћу. 5) Партије се састоје од појединаца (чланова) - покрети могу да укључују и веће организоване групе, па чак и више партија. 6) Партије имају јасно издвојен слој функционера и разруђен апарат - покрети неформалну структуру истакнутих личности. 7) Партије у правилу имају врло разуђену институционализовану структуру - покрети доста тешко уочљиве елементе унутрашњег састава, итд. Све наведене одредбе не смеју се схватити претерано круто. У пракси се могу појавити покрети који ће у неком од изнетих елемента бити веома блиски партијама. И овде, као и у многим другим случајевима, друштвена стварност и политички живот многу су богатији и сложенији и од неразвијених дефиниција, па чак и много ширих одређења.

Друштвено-политички покрети су продукт новије политичке историје, тј. раздобља после велике француске револуције. Двојица истраживача савремених друштвених покрета истичу: ''Утицај друштвених покрета на политичке системе, од времена француске револуције, има централни значај за развој европских друштва.'' Развој друштвено-политичких покрета повезујемо са овим раздобљем зато што су се тек после француске револуције остварили, најпре само у неколико европских земаља, неопходни предуслови за настанак овог облика политичког организовања и деловања.

Које су то претпоставке? То су оне промене у политичким системима и односима које су омогућавале, али истовремено и захтевале, укључивање у полтички живот ширих народних маса, пре свега радничке класе и њој блиских радних слојева. Ово укључивање постало је неопходно зато што је у неколико земаља нова владајућа класа (буржоазија) могла да консолидује своје позиције у борби са снагама ancien regime само ослањајући се на њих. У Француској, али и у неким другим земљама, управо је у овим срединама револуционарна буржоазија нашла своју масовну базу. Други разлог је тај што су они у најразвијенијим земљама већ тада својом бројношћу и концентрацијом у кључним градским центрима постали значајан извор политичке снаге.

Освајање привих крупнијих тековина грађанске демократије - шира бирачка права, слобода штемпе, права збора и политичког организовања - омогућило је политичко активирање ових радних слојева. Развој модерних политичких покрета претпостављао је одређени степен друштвене еманципације ширих нарондих маса, претходно освајање минимума демократских права и слободе. Зато и није нимало случајно што су се они најпре појавили у земљама где су се стекли наведени моменти.

Можемо закључити да су друштвено-политички покрети, особито у овој фази њиховог развоја, израз и средство политичког активирања радних маса, знак њиховог изласка на полтичку позорницу Европе. Диверже у својој познатој студији о политичким партијама истиче да су модерне странке ''рођене онда када су народне масе почеле да играју активну улогу у политичком животу.''

Оснивачи научног социјализма уложили су цело своје дело да би убрзали процес класног освешћивања пролетеријата, што значи да га доведу до сазнања о неопходности самосталног класног образовања. Да би се то постигло, они су морали да теоријски припреме и политички убрзају разлаз између буржоазије и оних слојева пролетеријата који су ушли у политички живот под њеним окриљем, бијући њене битке. ''Манифест комуниситичке партије'' и позната ''Адреда Централне управе Савеза комуниста'' (из 1850) снажан су пледоаје за идеолошко и политичко осамостаљивање радничке класе. Петнаест година касније Маркс наглашава:

''У своој борби против колективне моћи радничких класа пролетеријат може да делује као класа само ако се конституише као посебна политичка партија, супростављена свим старим партијама које су основале поседничке класе. Ово конституисање пролетеријата у политичку партију је неизбежно да би се осигурао тријумф социјалне револуције и њеног крајњег циља: укидање класа.''

Лењин је често наглашавао да ''у својој борби за власт пролетеријат нема другог оружја осим организације''.

Да је пролетеријату потребна посебна и самостална класна организација - то је данас широко прихваћено. Оваква је организованост подједнако неопходна и у борби за основне, дугорочне циљеве и за решавање непосредних економских и друштвених захтева и проблема. То је сигурно једно од најважнијих објашњења зашто су баш из радничких средина поникли не само најбројнији већ и готово сви најважнији политички покрети у новијој историји. Међутим, постоје још неки разлози због којих је политичко активирање радничке класе имало значајну улогу у појави модерних политичких покрета. Наиме, друштвеном бићу радничке класе ингерентна је тежња ка дружењу, повезивању са припадницима сопствене класе и организовању. Ово се особито снажно испољавало у такозваним формативним фазама конституисања радничке класе. Соучене с окрутним условима експлоатације, ишчупане из својих ранијих социјалних средина (најчешће села) где је посотјао неки облик заједништва и друштвености, људских и друштвених веза, радничке масе су доста брзо почеле да се окрећу према разним облицима свог класног повезивања. У разним друштвима, клубовима, секцијама, групама и организацијама оне су нашле бар делимичну компезацију за друштвени живот који су изгувиле напуштањем сеоских заједница, као и за усамљеност, сиромаштво и опресивност егзистенције у квартовима и населјима пролетерске беде. У својој студији о социјализму и радничком покрету Сомбарт овако образлаже склоност радника ка класном организовању:

''Љубав према маси и респект према њој потиче непосредно из заједничког живота сваког појединог најамног радника са хиљадама других који су као и он, које не везује ништа друго до заједнички рад у служби послодавца... Оно што капитлаизам намаца на јенду гомилу у великим градовима и индустријским центрима, то је неуређена маса појединих бића, која су се потпуно прекинула са прошлошћу и растргла све везе заједнице... Једини му је (раднику - прим. Б.П.) ослонац друг исте судбине, који исто тако не значи ништа као појединац... Њему се придружује, постаје друг, и тако настаје гомила другова коју не карактерише индивидуалност појединца, ни заједничка тенденција, него велика количина, маса. Никада у историји није било толико људи присно сједињених у заједничком покрету, никада у историји није био моменат скупог деловања масе тако јасно обележје једног покрета као код пролетерског покрета... Припадање својој класи значи у крајњој линији за пролетера исто што је некада за друге значило припадање племству, родбини, граду, држави: он се поноси што њој припада - proletarius sum.''

Наведени став очигледно носи трег времена - прво издање Сомбартове књиге појавило се почетком овог века. Фројдовски психологизам је очигледно присутан. И поред тога Сомбарт добро уочава неке везе између друштвеног бића радничке класе и њене изразите склоности ка грађењу самосталних класних организација. Треба истаћи да се ови подстицаји налазе како у условима живота радничке класе тако и у карактеру најамног рада. Штавише, посматрано дугорочно, овај други моменат има већи значај. Тежња ка организовању, која је иманентна радничкој класи, има своје корене у друштвеном карактеру рада - организацији и карактеру процеса рада у коме она суделује. Трајна концентрација већег броја најамних радника на релативно малом простору и организован процес рада што га обављају - неизбежно их упућују на идеју класне организације.

Најзад, треба истаћи да је изразита склоност радника ка организовању врло тесно повезана са карактером и интензитетом друштвених аспирација које се обликују и афирмишу у њиховим радовима. Док друштвено биће других радних експлоатисаних слојева рађа потребу за парцијалним реформама, радничка класа тражи најбоље промене. Обим задатка, шириина циљева са којима су радници често улазили у политички живот такве су природе да њихово остварење претпоставља огромну политичку енергију и концентрисану друштвену моћ. А то може да обезбеди само организовано класно наступање.

Када се истиче да су наведени моменти имали пресудан значај за изразито организовано наступање најамних радника, то не значи да су увек сви радници, или чак и већина њих, били мотивисани овим моментима. Посматрано у целини, они садрже објашњење феномена високе тежње радника ка класној организованости. Ту се налазе одговори на кључно питање зашто је њима организација потребнија него многим другим модерним социјалним и класним групацијама.

У изградњи савремене концепције појма раднички покрет мора се полазити пре свега од теоријских анализа оснивача научног социјализма, који не само што су били савременици појаве и развоја првих радничких покрета већ су и врло пажљиво испитивали, теоријски осмишљавали и уопштавали овај процес. Поред тога, теоријску концептуализацију овог феномена треба нужно ослонити на раније наведене основне елементе појма политички, односно друштвено-политички покрет. Другим речима, у појам раднички покрет морају се уградити главни елементи концепта политички покрет. За марксистичку интерпретацију појма раднички покрет најважнија су следећа два момента:

Прво, раднички покрет се јавља и развија у функцији ласне борбе, између капитала и рада, послодавца и најамних радника, буржоазије и пролетеријата. Ово мора да буде полазна тачка сваког покушаја да се дубље проникне у суштину појма. Радничко класно организовање појављује се истовремено и као продукт, али и као средство и фактор класне борбе. Интезитет, обим, метод и облици класне борбе најнепосредније утичу на конституисање, развој, облике и масовност радничких покрета. У социјалним срединама са неразвијеним облицима класне борбе не може се очекивати развијеније радничко класно организовање (покрет). И обратно, тамо где не посотје развијени облиц радничког класног организовања (покрет), не могу се очекивати ни оштрији и организованији видови класне борбе. Треба поћи корак даље и рећи да настанак радничких покрета означава преломну тачку у историјском процесу класних борби - они доносе институционализацију класног сукоба. Они су сведочанство и средство прелаза из ниже у вишу фазу класне борбе. Пре појаве радничких покрета сукоби интереса, и на њима засноване конфронтације између капиталиста и радника, имали су спорадичан, спонтан, неорганизован, локалан, у великој мери неартикулисан политички и друштвени смисао. Раднички покрети су настали у фази развоја класне борбе када је пролетеријат био оспособљен за конфронтацију на вишем нивоу класне организовансоти и класно-свесне усмерености.

Друго, појава и развој радничких покрета најнепосредније су везани с процесом класног освешћивања пролетеријата. Историјски процес идеолошке еманципације пролетеријата, његовог ослобођења до доминантног утицаја буржоаског погледа на свет, утицаја разних грађанских идеологија, религијске свести и сл, веома је сложен и дуг. Протекле су многе деценије, у неким земљама су била потребна чак и столеће пре но што су већи делови класе најамних радника дошли до сазнања о заједници и посебности својих класних интереса. Прерастање класе најамних радника у модерни пролетеријат је и суштина процеса класног освешћивања радника - било је обележено многим потешкоћама, успонима и падовима. Неки аутори овај процес назвају пролетеризацијом радничке класе. Маса најамних радника постаје пролетеријат, ''класа за себе'', тек онда када се потпуније, дубље и трајније оствари њихово класно осешћивање, када значајнији делови класе постану ''класно свесни''.

Шта означава и претпоставља процес класног освешћивања најамних радника? Које су најважније димензије класне свести? Негативан начин означавања овог процеса је истицање чињеница које сведоче о потискивању и уклапању утицаја разних непролетерских идеологија (грађанска, ситнобуржоаска, религијска свест). Позитиван начин се може изградити следећим елементима: а) сазнање да сви најамни радници без обзира на струке професије и гране привреде, имају сличне или истоветне и заједничке (класне) интересе, б) сазнанје да се интереси радника налазе у манје или више непомирлјивом сукобу да интересима класе послодаваца и в) сазнанје да се интереси радника могу успешно бранити и афирмисати само организованом борбом са послодавцима. Наведени моменти су главни састојци елементарне класне свести. Виши ниво претпоставлја усвајање става да постојећи класни поредак није најболји или једини могућ, да је могућна и неопходна радикална алтернатива, поредак у којем неће бити класне експлоатације, привилегија и доминације. Другим речима, виши ниво свести значи прихватање идеје о могућности другог, бољег, праведнијег типа друштва - укратко прихватање на један или други начин идеје социјалиситчке алтернативе. Овде се мора посебно упозорити на замке позитивистичког приступа концепту класне свести који ову категорију настоји да редукује на ниво свести такозваног просечног радика или је третира као механичку резултанту која одржава скум ставова, погледа на свет ''типичних за радничку масу''. На ово је посебно скренуо пажњу Лукач када је истакао да је класна свест ''до свсести доведени смисао хисторијског положаја класе'' (Историја класне свести).

Процес класног освешћивања пролетеријата не само што је дуг и сложен већ је истовремено и историјска тенденција која се у границама класног друштва у правилу врло ретко може реализовати ''до караја''. Наиме, врло је упрошћено и нетачно гледиште да се овај процес, једном отворен, брже или спорије, али у сваком случају снагом историјске неминовнсоти, приводи свом крају у смислу да ће сви радници или огроман део најамних радника постати класно свесни у великом историјском значењу ове категорије. Бројни показатељи уверљиво сведоче о томе да овај процес није ''довршен'' у горњем значењу ни у једној капитилаиситчкој земљи. Ако, на пример, огромна већина најамних раника САД остаје већ деценијама идеолошки заробљених двеју великих странака америчке буржоазије, то показује да процес класног освешћивања у размерама целе класе није у овој земљи одмакао даље од најелеметарнијих првих корака и домета.

Процес класног освешћиваеа пролетеријата испољава неколико видова неравномерности. Прво, у неким земљама деценијама, па чак и столећима свест огромног дела најамних радника никако се не ''одлепљује'' од елементарног нивоа класне свести, који се понекад у марксистичкој литератури обележава као ''тредјунионистичка'' свест или као долажење пролетеријата до економског хоризонта класне свести (радници су свесни посотјања заједничких економских интереса за које се боре у ужим локалитетима - али немају ниво - полтичке свести). Друго, неравномерности и заостајања у просецу класног освешћивања испољавају се у идеолошкој диференцираности пролетеријата једне земље. Док је један део радника дошао до вишег (политичког) нивоа класног освешћивања, други се крећу у равни економистичке или тредјунионистичке свести, а трећи нису досегли ни тај ниво. И треће, није искључена и могућност инволуције, ретроградног кретања класне свести - под одређеним околностима може да дође допоновног дубљег продора грађанске и друге непролетерске свести, на пример, до ширења слоја најамних радника који се уклапају и утапају у постојећи поредак, прихватају га као задовољавајући оквир сопствене класне егзистенције, па чак и својих класних и групних тежњи.

Идеолошке, политичке и функционалне везе између процеса класног освешћивања пролетеријата и развоја радничких покрета врло су тесне и дубоке. Инхерентна различито радничких покрета има своје корене пре свега у овој области.

Маркс је поебно наглашавао значај овог момента у развоју радничких покрета. Истицао је да су класне борбе које не прелазе границе предузећа обележје економског покрета, а оне које су израз свести о заједници интереса свих најамних радника политичког покрета пролетеријата.

''Сваки покрет у којем радничка класа иступа као класа против владајућих класа и покушава да их ограничи притиском споља је политички покрет. ...покушај у појединачној фабрици или чак у појединачној грани привреде да се од појединих капиталиста изнуди краћи радни дан је пример економског покрета. С друге стране, покушај да се изнуди закон којим се уводи осмочасовни радни дан и сл. је политички покрет. На овај начин из појединачних економских покрета свагде израста политички покрет, тј. покрет класе са циљем да се обезбеде њени интереси на општи начин, на начин који поседује облик опште друштвене принуде. Док ови покрети претпостављају одређени степен претходне организације, они су са своје стране средство развијања ове организације.''

На више места Маркс је истицао како је класно освешћивање пролетеријата основна претпоставка превазилажења унутрашњих подела у класи најамних радника и формирања модерног радничког покрета. У ''Беди филозофије'' он посебно испитује како механизам капиталистичког начина производње удаљава раднике једне од других истицањем разних момената конкуренције, струковне и гранске диференцијације, али су истовремено на снази чиниоци који временом доводе до јачања елемената интеграције класе.

Поред наведена два основна одређења суштине и садржаја појма раднички покрет, у развијенију концепцију морају се укључити још неки важни елементи:

Прво, да би једна организација могла да буде раднички покрет, или његов интегрални део, неопходно је да се њено чланство и њене присталице углавном регрутују из редова радничке класе (класни основ). Главна упоришта и извори подршке морају да буду у радничким срединама. То, наравно, не икључује могућнос да један део чланства и присталица, или подршке, долази из других средина, али је битно да сами радници дају одлучујући печат целој организацији.

Друго, то су организације које првенствено служе одбрани и унапређивању битних социјално-еконосмких и политичких интереса радничке класе. Ове организације могу да афирмишу интересе и аспирације и неких других категорија радних људи, али њихова основа прокупација треба да буде заштита и унапређивање интереса најамних радника.

Треће, организација за коју се тражи статус радничког покрета мора да гарантује принцип добровољности приликом путврђивања чланства или, прецизније, припадности. Покрет се састоји од група и појединаца који су својим колективним и индивидуалним искуствима дошли до сазнања о потреби удруживања и удруженог деловања у правцу остваривања одређених принципа, идеала или захтева. За покрет је битно да посотји лично опредељљењње према постојећем друштву, његовим институцијама и вредностима, а такво опредељење не мора да постоји тамо где се у организацију ступа под принудом.

Четврто, организација мора да буде релативно независна и способна да критички оцењује основне институције и центре моћи постојећег поретка. Намерно смо употребили израз релативно независна, пошто се у савременим друштвима све мање може говорити о апсолутној независности. Чак су и организације које представљају стварну опозицију и негацију посотјећег релативно независне, јер владајуће институције и друштвене норме на неки начин условљавају, па у извесној мери и ограничавају њихово понашање. Битно је да организацијек оје делују у оквиру радничког покрета буду самосталне у заузимању ставова и у њиховој реализацији. То значи да иамју такав статус да представници владајућег система не могу да има намећу ставове и контролишу (политички) њихову делатност. Ако се прихвати овакав став, јасно је да радничког покрета нема тамо где политички представници постојећег поретка, ''носиоци политичке моћи'', утврђују циљеве, облике организовања, оквире и правце активности организација, где су идеје, тежње и захтеви ограничени и ограничавани хоризонтом датог, посотјећег система вредности и институција, или, упрошћење речено, достигнутим степеном друштвеног развоја.

Са развојем класног друштва, радничке класе, облика и интезитета класних борби, форми и фомашаја класне свести неизбежно се мењају и облици класног организовања пролетеријата. Раднички покрет очигледно није статичка категорија. Историја радничких борби и покрета вележи стално нове облике и садржаје.

Преузето из: Бранко Прибићевић - Социјализам светски процес, Београд, 1979.

Електронска обрада:
vihor92@gmail.com

Nema komentara: