Posetite stranicu ''Doba Heroja''

''Doba Heroja'' - NOB, Josip Broz Tito, Socijalisitčka Jugoslavija itd.

9. srp 2008.

S. Marković - ''Zakon o blagostanju''

Написано: C.M. 7. јануара 1874.
Извор: Светозар Марковић, Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.
Први пут издато: ''Јавност'', бр. 7. од 16. јануара 1874.
Електронска обрада: vihor92@gmail.com


Тако је хтео г. Карамарковић да назове закон по коме се сељаку осигурава пет дања орања и кућа с плацом[1]. И ако скупштина није усвојила овај назив, она сама закон сматра као закон о благостању земљорадника, т. ј. највећег дела нашег народа.

Ми смо још пређе напоменули да ћемо опширније говорити о практичној вредности овог закона, али пре свега да обратимо пажњу на једну главну страну његову. Овим законом, ма каква била његова вредност, српско законодавство изрекло је једну огромну мисао; казало је: шта је то држава.

Држава није глобаџија што само узимље глобу и харач од народа. То је азијатски појам о држави и он се данас одржао у Европи само код Турака. Држава ниеј само чувар ''поретка'', (т. ј. жандар, полиција, суд), који само хвата преступнике и казни кривце, и оставља у том ''покрету'', или у том ''непоретку'', као што рече г. Мита Јовановић - да милиони ауди скапавају у сиротињи и глупости. То је појам сувремене европске државе, коју сви поштени и научени људи осуђују, а против које устају милиони јадног, сиротног, угњетеног народа. По појмовима српске народне скупштине држава је једна огромна задруга у којој су сви чланова народа задругари; главна је брига свој задрузи да се брине како ће сваки појединац бити имућан и слободан - срећан. Српска скупштина хоће да најпре треба сваки да има хлеба, да има своју кућу, па ће бити слободан, поштен и користан за цео народ. Српска скупштина хоће баш као скуп задруга да уређује из сонва економске одношаје народа, да уређује својину - што се на западу Европе сматра као смртни грех, као нападај нал ичност, имовину, слободу и т. д.

Ово право скупштине развио је дивно г. Мита Јовановић, предлагач истог закона: ''Мени се чини, вели он, да мањина одборска сматра позив скупштине врло уско. Она сматра са гледишта апстрактног - правичког. А смемо ли ми законодваци да се обзиремо само на правично гледиште? Ја мислим да м итреба да обзиремо и на морал, веру и потребе економике. С тога гледишта треба ми да издајемо законе. Законодавство се брине и за будућност изато треба да пазимо на економске потребе. Мањина схваћа право личне сопствености вло једнострано, с гледишта индивидуализма - ради шта хоћеш. То је начело до тога довело да су људи постали груби себичњаци. Једни су постали неизмерно богати, а други цркавају од глади. Поједини бринули су се да томе стану на пут с уједнињеном снагом и тако се развио социјализам. Но то се није могло даље ширити, јер им државе не дадоше довољно слободе и појави се грдни комунизам. И код нас се почео тај индивидуализам јако да распростире и закони су томе помогли. Последице су тога грдне парнице, грдни дугови и зла, падање имањау бесцење, избљено поверење. То је знак да је тај индивидуализам на штетно дејствовао.''

Да г. Мита није упознат као председник суда и врло законит човек, би с места повикали на њега са извесне стране да је он прикривени ''комунац''. У ствари, г. Мита спада у ред оних српских чиновника, који се својим образовањем нису отуђили од народа, и то оправдава оно свопште поштовање и поверење што га он ужива у народа. Разумевајући патње и потребе народне он је строго осудио ону развијеност и себичност на западу, којај е јавни звор свију зала. Скупштина је усвојила гледиште и разлоге г. Јовановића и изрекла је јасно своју тежњу да она неће никако да остави на ''судбину'': да имање ишчезава из руке народа, а да се прикупља код појединаца, већ да се законом уреди да сваки има ''своју кућу - своју слободу'', као што рече посланик Срећковић.

Ми усвајамо сасвим гледиште г. М. Јовановића и осталих на државу. Цео народ треба да се брине о сваком члану. Народна је скупштина место где се сви договарају о својим потребама и решавају шта и мтреба да раде. Закон - то је одговор и уговор свију задругара; ту се каже како они стоје један према другом и шта је чије право.

Са овог гледишта ми ћемо да промотримо овај закон. Питање је сада: да ли тај закон одиста достиже своју цељ? Да ли се њиме одиста спречава да имање не ишчезне из масе народа? Да ли се њиме уопште осигувара благостање масе народа?

Да бисмо ово увидели треба да проучимо главне узроке који чине да се народ дели на имућне и неимућне, на богаташе и бескућнике. Ако будемо у стању да то јасно разумемо, онда ћемо разумети да ли се неким законом спречава и сиромаштина или не.

О томе жемо говорити у идућим чланцима.*

7. јануар 1874. год. С.М.

* Ови се чланци неће моћи продужити, почем је писац у затвору[2].

_________
Напомене:

[1] - Погрешно: треба шест дана.

[2] - Хапшење (видети коментар ''Одговора Светозара Марковића...'' у овој књизи) није било за дуже време омело Марковићев рад. Тек што је привремено био пуштен из затвора, у очекивању пресуде вишег суда, он је наставио да пише. Чланак ''Општина'' потиче из тога времена.

Nema komentara: