Posetite stranicu ''Doba Heroja''

''Doba Heroja'' - NOB, Josip Broz Tito, Socijalisitčka Jugoslavija itd.

7. srp 2008.

S. Marković - Ništavilo parlamentarizma

Светозар Марковић
Ништавило парламентаризма у Аустро-Угарској


Хрватски сабор распуштен је[1] пре но што је и започео свој рад. Милетићева интерпелација хрватском министру у Угарском сабору због продаје крајишничких шума - одбачена је. Браћо Срби и Хрвати, јесте ли сити парламентарне игре у Угарској?

Зашто се држе сабори? Зашто дангуби и троши народ трчећи сваки час на изборе? Зашто се боре и треше своје време и своју умну снагу најбољи синови српског народа да само продру у саборе ''народни људи''? Зашто се сва умна народна снага, сва ватра родољубива концентрише око парламентарне политичке борбе?

На саборима се скупљај најбољи људи претставници целога народа - или, боље, свију народа у Угарској. Цељ им је, као и свим народним саборима, да већај о добру народа: како ће најбрже да се рашири просвета у народу, како да се спасе сиротиња од поплаве, како да се сачува народно имање (н. пр. Шуме крајишничке) у корист народу, како да се умањи пореза, како да се прошире установе за грађанску самуправу и слободу личности? и. т. д. Ето то је посао саборски. Па види ли српско-хрватски народ какве год хасне од овог пословања саборског? Ето како види, Хрватском народном сабору не дају ни да почне свој рад. Мађарска господа терају спрдњу са правима и потребама народним; јер на Угарском сабору довољно је само да се предложи што у корист српског народа, па да одмах буде одбачено огромном већином.

Ми смо већ говорили више пута у ''Раднику'' шта значи сав парламентарни рад у Угарској и Аустрији[2]. То није радња народног претставништва - договор целог народа о својим потребама. Не! То је поље за владине интриге. То је справа којом владалачка господа свију нарадности и свију вера у Аустро-Угарској хоће да одрже царство и краљевство - светлу харбуршку династију у свој господски положај. На том пољу пали се мржња једног народа против другог - мржња која даје влади средства да угуши слободу свију њих без разлике, да огули све, да углупљује све.

Најбољи је доказ томе нови закон о устројству жупанија и слободних вароши у Угарској. Самоуправа жупанијска - највећи понос маџарске уставности - уништена је законом у 1871. години, пошто је вековима била призната. То је награда маџарском народу за његову верну мржњу против Срба, Румуна и других Немаџара у Угарској. Једном речи, парламентарна лагарија у Аустро-Угарској није од косристи ниједном народу а од штете је свима.

Али ми се обраћамо само браћи Србима и Хрватима, јер су нам они најпречи. На што се бавити једним послом, ђоја у корист народу, који само шкоди народу? На што трошити народгну снагу узалуд и тражити лека у ништавном парламентраизму, кад је његово ништавило тако очевидно. Парламентаризм у Аустро-Угарској не доноси ништа осим понижења оним народима што се звоу ђоја на влади - а шта друго може донети српском и хрватском народу? Зар да се довека погађамо са господом швапским и маџарском колико да им плаћамо што владају над нама? И да од ње довека тражимо човечанска и народна права као неку милостињу?

Већ је крање време да Срби и Хрвати увиде да они немају ништа псола у парламентима који се скупљају под круном св. Стефана. Крајње је време да увиде да њима не треба држава Аустро-Угарска. Својим вечитим погађањем са ''круном'' и ''државом'' они само продужују опстанак ''круни'' и ''држави'', а народу је у интересу да их што пре нестане.

Никакво погађање са круном и државом Аустро-Угарском - то ваља да је опште уверење спрског и хратског народа. Борба свију свесних родољуба треба да се сведе на то да се у српско-хрватском народу укорене основне мисли: да је српско-хрватском народном развитку штетна држава св. Стефана као год и империја хабсбуршка. Да је треба уништит. Ако је св. Стефан могао остављати своју сјајну круну, своје челик-мачеве и своје отрцане порфире у наслеђе својим потомцима - он никада није имао права да оставља у наслеђе земљу у коју никад није ни мотиком ударио, а још мање да оставља у наслеђе живе људе који живе на тој земљи. И ако има данас још таквих глупака који поштују то ''право'' и признају га наследницима св. Стефана - Хабсбурзима - српско-хрватски народ није дужан да живи заједно са таквим глупацима. Па не само то! Српско-хрватски народ баш је дужан, зарад своје слободе, зарад народног и човечанског достојанства и свога напретка да уништи ту заједницу, која је основана на тако срамном, ропском темељу. А кад дође време да се народи на југо-истоку Европе почну сједињавати - одна ће и српско-хрватски народ ступити у заједницу са Маџарима, Романима и др. народима, али сасвим на другом темељу.

Данашња парламентарна борба само одуговлачи то време. Она само помаже тој господи да за који тренутак продуже опстанак својој трошној владавини. То треба да увиди српско-хрватски народ па да остави парламентаризам, као и свако погађање са том господом. Народ ваља да се договара са народом, као раван са равним, а не да се погађа са власницима у Пешти и Бечу, као слуга са господарем. Време народних договора још није дошло. Оно ће доћи само кад нестане Аустро-Угарске државе. Тај тренут - ваља спремити.


_________
Напомене:

[1] - Хрватски сабор распуштен је царским рескриптом од 15. јануара 1872. године тек пошто је био изабрао свог председника.

[2] - Упоредити његове чланке ''Словенска Аустрија'' и ''Словенска Аустрије и српско јединство'' и коментаре дате на њих у другој књизи ових списа.

Преузето из: Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.

Електронска обрада: vihor92@gmail.com

Nema komentara: