S. Marković - Bukvarski moral

Написано: Чланак је непотписан.
Извор: Светозар Марковић, Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.
Први пут издато: ''Радник'', бр. 13 и 14 од 4. и 6. фебруара 1872.
Електронска обрада: vihor92@gmail.com

(ПОЛИТИЧКИ БУКВАР, за матору децу, написао др Живко Гојковић.) Панчево. У комисиону код Јовановића и Павловића - 8%, 326. стр. Стоји 1 ф. нов. (15 гр.), 1871. г.

______________________________

Прочитао сам књигу коју је писац пустио у свет са намером да поучи ''матору децу'' - своје читаоце - азбуци политичкој. Намера је заиста лепа, а и књига је лепо написана: језик је у њој врло лак, чист и јасан; мисли своје писац исказује врло просто и разумљиво, у занимљивим фигурама и досеткама; при излагању најозбиљнијих предмета управо је у нашој књижевности јединствен; ваљаних мисли у књизи растурених има прилично - па опет на свршетку књиге мора читалац да се запита: шта је хтео писац са овом књигом? Какву је политичку азбуку хтео да саопшти својој ''маторој'' деци? Бар мени се то питање одмах истакло кад сам је први пут прочитао. Прочитао сам је и по други пут. И кад сам је други пут прочитао нисам могао да нађем одговора у књизи на горње питање.

До душе ово је тек први део ''Политичког буквара'' - можда ће се тек у другој књизи видети прави смисао његовог? То може бити. Али мени се чини, по првом делу, да се ни у друогм неће наћи оно што је сигурно писац хтео да искаже у свом спису, тј. основна политичка начела за људе који та начела за људе који та начела немају. Држим то стога што видим одмах у првом делу да сам писац нема тих начела - шта више: да је његово гледиште на човека, морал и науку о друштву такво да не може ни доћи до каквих начела друштвених или политичких у свом буквару. Ево да видимо.

''Кућа је састављена из цигаља, камена, креча, песка, дрвета итд. Сви ови материјали састављани су из неколико простих тела, које хемичар може да разлучи у својим тигањима и котлићима; даљим проматрањем и умним разлагањем ми долазимо до закључка да се ова такозвана проста тела састоје из самих атома, тј. таквих делића материја који немају тежине, не показују ни мирса ни куса, једном речи, не могу се приметити никаквим човековим органом за примећивање. Очевидно (ако је за кога очевидно) да у ствари не постоји ни камен, ни цигља, ни дрво, ни кућа, ни соба - све је то лаж и онај ко то верује то је будала. Постоје само атоми - и више ништа на свету не постоји''...

Ево таква је логика писца политичког буквара кад говори о човеку. Он почиње да разматра човека и појаве које се у човеку свршавају: мишљење и осећање. Почињући од осећања, он сва сложена осећања разлаже на простија и простија и, напослетку, своди сва осећања на два најрпостија: угодно и наугодно. То је закључак сувремене науке о осећању и закључак је сасвим тачан. Писац тако исто узимље да разлаже и човеково мишљење; разлажући мишљење на његове простије појаве долази до закључка да је ''осећање мати мишљења'' и, напослетку, да је ''мишљење исто што и осећање''. Да оставимо на страну незнатне психолошке нетачност, у главноме све је то истина: примање спољних упечатака - осећање - и сећање на те упечатке то је главни покретач мишљења и основни материјал на коме мишљење зида своју зграду и обратно: кад је мишљење покренуто оно се обраћа на предмете који су га покренули - било то појаве спољне природе, било појаве у човеку самом - човек осећа: осећа да мисли. Испитујући даље језгро осећања и мишљења, писац налази да су и једно и друго ''мицање тела'', да је то мицање поникло усред утицања различитих предмета на човека, од којих су једини били за њега угодни а други неугодни; да је човек дакле био принуђен да осећа и мисли у овом или оном правцу, према томе какав је био његов организам и какви су били предмети који су на њега утицали, дакле, да мицање човекови није слободно већ ''послушно и слепо покроно природним законима''. И тај је закључак савршено тачан на основу сувремене науке о човековом осећању и мишљењу. Напослетку писац завршава да човек није ништа друго ''до једна машина, која сама од себе иде као локомотива на железници'' - други мречима, у човеку постоји кретање честица, тако исто механичко, без учешћа човекове воље, као и у некој машини коју је човек нарпавио. Ако човека расматрамо као један део природе и то је заиста истинито.

Ако писцу није било довољно што је човека разбио на атоме и што је те атоме потчинио механичним законима природе, он наједаред закључује: ''У човеку се осећа, али човек не осећа ништа; мени се допада ја уживам, ја патим, то се само тако каже; у истини тело је тело, оно не може патиит као и други пањ или камем; онај што заиста пати, тј. човек, није ништа друго до фикција или измишљотина. Акле, човек нити ради, нити има воље, нити има жеља, ни осећања, ни мишљења, човек, дакле, није ништа до празна реч. Ми чим себи уображавамо да живимо, учинили смо огромну лаж.'' У ствари нема ни камена, ни цигље, ни креча, ни куће, ни собе - има само атома? - тако завршава писац своје умовање о човеку. Ама ми сви знамо да се у атомима и молекилима, који се налазе само у главама научењака, не може никако начинити кућа док они не пређу облик цигле, креча и камена. У ствари је то: писац је почео да разлаже појаве у једном сложеном организму, што и јесте човек, па пошто је две сложене појаве - две радње тог организма - мишљење и осећање - разложио на његове најпростије ставовое: на кретање материје, он је заборавио на оно што је започео да ради, па место да пронађе састав човека и појава у човеку, он је дошао до закључка да човек не постоји, као и онај што је разложио кућу на атоме, па је решио да кућа не постоји.

Кад човек дође до таквог закључка да ''он'' не живи и не постоји, онда нашто после писати о ''карактеру и вољи'', ''врлини и покроку'', ''социјализму и комунизму'' итд. у уопште: нашто онда писати ''политичан буквар за матору децу''? Очевидно: атоми се могу само кретати, а тело човеково, ако се сматра као састав материјалних честица, може се само мицати, а ли мицање - просто мицање - не може бити врлина ни порок, не може бити ни поштено ни непоштено,о но је само мицање. ''Машинак оју пара креће'' нема властитости, па не знад на за ''социјализам ни за комунизам'' - нити за какву државу ни друштвену систему.

Ми не бисмо обраћали пажњу на ове ''ексцентричности'' или претераности пишчеве кад би оне биле нешто мимогредно у књизи. Али код писца ова ексцентричност је гледиште на човека и друштво и полазна тачка са које он испитује и морална својства човекова и одношаје у друштву. И то је главни узрок што он у свим тим питањима не долази ни до каквог разултета. Људи који имају обичне здраве памети, мисле да је за човека који зида кућу нужно да зна својства цигаља, дрвета, камена, креча итд. којима ће да гради кућу. Он та својства испитује према цељи за коју му требају: облик, тврдоћу, потојанство у ватри, издржљивост од климатичних и атмосферских узрока и т. д. Разуме се да би ово дознао често му је нужно да зна и хемијски састав свога материјала, и он се ради тога обраћа хемичару, али никада не заборавља да он има посла са цигљама и т. д. а не са атомима и моликулима хемичара.

Психолог који има здраву логику, мисли као и обичан човек здраве памети. Он разматра мишљење и осећање човеково - два материјала из којих је направљен тако звани душевни живот човеков. Он разлаже и проматра н. пр. различите облике осећања: љубав, радост, мржњу, жалост и т. д. За њега је нужно да зна да се сва та осећања дају свести на два основна осећања: угосности и неугодности - и то само: да зна. ''Али цељ је психолога баш то: да изучи различите облике у којима се та два осећања појављују у човеку; у чему се она разликују, у чему се слажу, како постају, како утичу једно на другу, у каквом одношају стоје према осталим функцијама у човековом телу и т. д. и т. д. То исто важи и за мишљење. Управо је посао физиолога, да докаже да се осећање и мишљење своде на кретање честица тела - посао психолога је сасвим други. За њега поједини облици човековог мишљења и осећања грађа за човекову душу онакако исто као што су цигља, креч и камен материјали за кућу. Ако се цело разлагање психолога своди на то да докаже да је мишљење и осећање човековоо смао мицање тела и да је човекова душа таква иста механична снага као снага паре, онда цела његова радња нема никаква смисла. Одмах, на првом кораку, кад хоће да говори ''о карактеру и вољи'', природна је ствар да не може доћи до другог каквог закључка, већ ''да људ нису ни живи а камоли слободни''.

Али психолози тврде да човек има слободну вољу, и то они психолози који признају све закључке сувремених природних наука - који признају да и мишљење и осећање човеково ниј ништа друго до кретање материје по непромењивим природним законима. Шта ћемо сад? Да нису сви ти психолози празни хвалисавци или ''матора деца'', којој гл Гојовић посвећује свој ''политички буквар''? Или да ''слободна воља'' код сувремених психолога, моралиста и социолога не значи нешто друго а оно што обично узимљу природњаци који не знају психологију?

Да се разумемо.

Ако промотримо радње човекове опазићемо неколико разреда, који се разликују према учешћу оне снаге човекове душе што је зовемо воља. У неким радњама човек не размишља ни најмање и не сазнаије да их врши. То су радње чисто механичне. За њима долази други разред, где човек ради услед неодољивих животињских нагона; човек је свестан о тим радњама, али он се врше а таквом снагом да не може да размишља о њима. За тим иде цела гомила радњи, где човек додуше радни свесно - са размишљањем - али је сама радња усовјена у целом друштву од памтивека, па је прешла свакоме у навику, као што се примећива код свију културних животиња. То су управо свакидање човековре радње које се тако механично врше као да човек о њима не мисли. Оцена размишљања јавља се тек пошто је дело сасвим или упола свршено. Још више, јавља се врло сложена гомила радњи, које се врше услед силних страсти и афеката. Ту је човек већином свестан о својој радњи и размишља о њој, но снага афекта или страсти тако је јака да се размишљање мора да покори. Тек за овом гомилом настаје круг радњи где се човек јавља као суштаство које размишља, које ради са смишљеном намером*. Ето за такву радњу веле психолози да је радња услед слободне човекове воље. Ви можере спорити да тај назив није тачан, али не можете порицати да се та радња разликује од других човекових радњи и то баш тиме што човек ту зна шта хоће да ради у напред, па тек онда прелази у радљу. За такву радњу веле моралисте да је човек морално одговоран собом, а правници да је одговоран пред друштвом.

За човека који неће ни за што више да зна у човековој радњи осим за механично кретање делића материје, све су побројане радње једнако недоследне. Али за социолога та је разлика врло важна због цељи коју он хоће да постигне. Зидар хоће да построји хућу у којој би људи могли угодно да живе. И један и други желе да поставе највећу угодност онима коју хоће да живе у тој згради; зато се и један и други старају да изуче свестрано свој материјал од кога ће да праве зграду.

За друшвтво човек је материјал. Зато онај који хоће да строји друшвтвену науку мора изучити сва своја човекова, како његов органски састав тако и његове радње и побуде које га крећу на ову или ону радњу. Упороеђујући једну радњу човекову са другом, ми налазимо да се оне разликују једна од друге и казујемо у чему се разликују. Н. пр. за оне који се врше несвенсо велим ода су нехотичне, за оне које се врше смишљеном намером велимо да су хотимичне. Упоређујући радњу једнога човека са радњом другог човека, ми називљемо једну моралном а другу неморалном. Н. пр. човека који намерно ради дашкоди другоме зовемо поакосним или злим, који на против намерно ради да учини добро другоме зовемо добрим; који намерно казује исрину зовемо искреним, који намерно лаже зовемо варалицом и лажовом; који намерно краде и отимље од других људи њиховоу зараду, тај је непоштен и грабљивац; који намерно даје другима од своје зараде тај је поштен и добротвор и т. д. Што ивше има људи у једном друштву који раде са смишљеном намером, тим је већа вероватност да ће то друштво напредовати, т. ј. измислити и остварити такве друштвене форме,, такве алате, зграде, начин производње, обичаје и начин живљења - једном речи све кулутурне форме како је најугодније за живот целог друштва или управо зуа све поједини чланове друштва. А као што нас учи наука о човеку - човек вазда тежи да достигне угодност а да избегне неугодност. Тако исто што више вбуде људи који говоре истину, који не краду и не отимљу, већ деле и т. д., тим је сигурниј да ће се оне културне форме остварити и одржати. Ето зашто социолог узимље човека као јединицу, узимље његову радњу, па према њој разређује у различите категорије људе и њихова својства. На тај начин слободна и неслободна радња човекова постаје кад човек упоређује једну своју радњу са другом. Поштење и непоштење, врлина и порко, истина и лаж и т. д. постоје у природи само као облици човекове радње, и то као облици оне човекове радње која се ради са размишљањем, са свешћу. Ако се човек сматра као један створ у природи у коме се само креће материја тако исто механично као локомотива - онда, разуме се, нема смисла ни говорити о оним човековим својствима, а још мање писати политичан буквар за људе.

За социолога је врло важно да зна да човекова воља није нешто урођено човеку, независно - ''слободно'', већ да је то управо један колут у ланцу природних појава, које су нераздвојено повезане једна за другу. Па још више: за њега је важно да зна какве претходне појаве и какви утицаји на човека образују човекову вољу, т. ј. принуђавају човека да мисли, комбинира и ради у оређеном правцу. Кад социолог то зна, онда тек може да удеси систему васпитавања и све друштвене установе, како ће се воља свију људи образовати да управљају њихову радњу, како ће свима бити најугодније живљење. Управо то је знање за њега тако исто важно као год и за архитекта хемијско-физичко познавање материјала који му је потребан за његову зграду. КАд познаје својства тога материјала, он зна како га може преправити за своју потребу.

Тако исто за социолога је важно да зна све човекове радње истичу из два мотива: да прибаци себи осећање угодности и да избегне осећање неугодности. Дакле да су и оне радње које назвиљемо моралнима и оне које назв1емо неморалним поникле из истих основних побуда. И баш то је једно од најважнијих открића сувремене природне науке да се морална радња слаже са човековим себичним осећањем, да у ствари човек никад не приноси жртву, и кад се по свакидањим појмовима ''жртвује'' да он показује да у ствари ради само оно што му је најугодније. Ово откриће показује да себични интереси сваке личности, т. ј. тежња за угодношћу и морална обавеза човекова према другим људима, могу сасвим да се сложе у друштву; да се интереси друштва слажу са моралним начелима - само, разуме се, ваља пронаћи такву друштвену организацију која би давала највећу меру угодности свакој личности.

Али г. Гојковић није могао никако дастане на гледиште психолога а камоли социолога. Он је разбио све човекове радње унурарње и спољне на механично несвесно кретање материје; претворио је човека у локомотиву, па је онда почео да говори о поштењу и непоштењу - локомотиве - о богаству и сиротињи, социјализму и комунизму. Разуме се, ту се морало показати савршено ништавило његовог прђашњег умовања. Али бар у прва 4 одељка, где излази као анатом човјечијег мишљења и осећања, показује се као зналац свога предмета, ако и не зна цељ своје радње. Али у даљем излагању, особито у 5 и 6 одељку, осим свога погрешнога гледишта, показује и савршено незнање основних начела економске науке. Ту су натрпана таква морска разлагања о постанку човечанског друштва и народне привреде, образовању богаства и постанку сиротиње - да се човек мора смејати. А на рачун социјализма и комунизма писац је наговорио толико измишљотина и својих фантазија колико се може наћи само код најзаслужнијих ћифринских новинара, који из моде бране социјализам и комунизам ''по срцу''.

Но овај део књиге ми сматрамо као најважнији, зато ћемо о њему да говоримо опширније.

Пре но што пређемо на социјализам и комунизам да видимо постанак државе, прави значај морала за човека и друштво.

Прво је друштво човеково племе - раширена породица. Сваки који зна историју и који познаје друштвени слој дивљачких народа, знаће ову основну истину. По овоме све оно разлагање г. Гојковића о оделитом живљењу људи и у њиховом договору да се сачувају од лопова - спада просто у царство басана. ПРви људи живе у крајњој оскудици, боре се са природом и један са другим за свакидање потребе. У тој општој борби за опстанак оно племе, при равним другим условима, има више изгледа за победу у ''борби за опстанак'' у којем је племенска заједница чвршћа, т. ј. у којој се чланови јаче помажу и бране у нужди и невољи и, разуме се, чији су чланови храбрији. То је исти закон који посотји у целом животињском царству; оне једнике које имају више услова да одрже победу у борби за опстанак или у утакмици у добијању средстава за живљење - те остају и остављају потомство; које имају мање тих услова оне угину. Кад човека је један од главних услова за опстана удружљивост. Зато у првом племену личност сасвим ишчезава. Код првобитног племена је све зајендничко: имање, жена, деца. Средство се означава по племену, доцније само по матери и тек у доцнијем развитку личности и породице у пламену сродство се означава по оцу и по матери. Таква чврста зајендица била је потребна човеку па је и постојала још онда када није ибло државе. Из оваквих племениских заједница, дугачким низом крвавих ратова стапале су се различите државе. У првим источњачким државама, где су касте, војничка и свештеничка, лежале као сињи терет над радничком класом, у Грчкој и Риму, где су главни терет рада носили робови и покорени народи. У свој феудалној средњој Европи огледа се јасно: да држава није била ''друштво за осигруеање вредних од лењих'', већ пре би се могло рећи сасвим обратно: друштво за осигурање лењих од вредних. ПА и у данашње време једва ли ће когод веровати да су заиста највреднији људи увек најимућнији и да је држава заштита вредних од лењих. Нека г. Гојковић само промотри у својој околини, н. пр. у Бечу: ко производи све оно богаство и сјајост коју уживају ''виши'' сталежи друштва?

Прва морална осећања и први морални појмови код људи поникли су такође услед борбе за опстанак. Љубав према друштву, помагање у нужди, искреност спрам њих и т. д. сва та својства била су потребна за самоодржање човека, јер би се без њих друштво распло и човек, остав усамљен, био би уништен у борби са другим људима и са природом. У првом друштву, разуме се, помагање у нужди, истина и т. д. сматрају се као врлине само онда ако се односе на члана истог друштва. Спрам члана другог племена: превара, крађа, отимањеу, убиство, сматрало се шта више као врлина. За пример могу послужити Срби и Турци, где су живели заједнички.**

Из овога се види, дакле, да осећање моралности човекове - осећање љубави и обавеза према друштву - ниче из себичног осећања његовог. У почетку то је осећање врло ограничено: оно се односи само на извесно друштво и само на извесне драдње. Што се више разваја узајамности између племена тиме се исто осећање шири на већи број људи - на цео народ, на цело човечанство н. пр. један прост човек сматра се да је учинио највеће морално дело ако је помагао свога комшију у нужди - један Гарибалдија бори се целог века за све људе да дођу у боље стање ма где они били. А што се човек више умно развија, што боље уме да оцени последице своје радње, тиме све већи круг радњи долази на мерило: морално и неморално н. пр. код дивљака није било ништа неморално највећа неумерност у јелу и у свим телесним насладама, што се сматра као неморално код сваког сувременог образованог човека. Грчки научењак Аристотел сматрао је као сасвим морално росптво, данас барем јавно то нико не сме да призна - па и то је напредак у развитку моралних појмова.

Шта је, дакле, цељ моралности? Одржавање и развитак друштва, т. ј. развитак сваке поједине личности до највећег ступња савршенства у погледу физичком, умном и материјалном. Који су људи морални? Они који теже да то остваре. А који могу бити морални? Они који осећају угодност од тога да друштво буде тако савршенео.

Сада можемо прећи на социјализам и комунизам.

''Људи су браћа, а једна је земља, сви њени производи треба да су заједничка храна свију'' и т. д., све оно што сте ви натрпали на стр. 177 ђоја да одредите начела социјалиста и комуниста - ваша је измишљотина. Људима је цељ да буду задовољни овде на земљи. Ако они могу бити задоцољни без заједничке својине, онда нашто им социјализам и комунизам? Они и без тога могу бити браћа и управо што је сваки појединац задовољнији тим је већа вероватност да ће браство међу њима постојати.

Ми смо већ сагласни у томе да се братска љубав и морал оснивају на следећем осећању - на рачуну. Човек тежи пре свега да задовољи ''свој трбух'' - велите ви: и ја велим то исто. Само је питање: како ће човек најлакше и најпотпуније да намири свој трбух? Економска наука позвана је да то реши. Ако она прорачуна да ће већина људи, ако не сви - најбоље намирити трбух при личној својини - лична ће својина и остати; ако ли она прерачуни да је за већину кориснији комунизам - људи ће поћи за својим трбухом и оствариће комунизам. То је гледиште сваког комунисте и социјалисте у данашње време.

Сада изволите да рачунамо.

Узмимо које му драго друшво. Ако би се сви производи у том друштву поделили баш на сасвим једнаке делове: би ли сваки члан друштва добио све оне угодности што их има средње имућан човек у европској варшо, т. ј. све потребе за живот и здравље и довољна средства за свој умни развитак? Ја мислим, да не би имали и управо да би се огромној већини људи јадва и познало да су што задобили овом поделом; на против, она мањина послтала би исто тако сиромашна као већина. Тај су рачун правили многи људи - социјалисте и несоцијалисте - између других и Прудон. А то се види из најповршнијег посматрања. Н. пр. г. Шнајдер, владалац рудника у КРезо, где раде 10.000 радника, има отуда 500.000 франака чиста дохотка. По милиона. Страхота. Нека се поделе ових по милиона на 10.000 радника, добија сваки управо 50 франака - 25 форинти или 250 гроша - годишње; право, тичарија са којом радник не би могао да плати ни честит квартир за 1 месец. Узмите свако велико индустријално предузеће у коме је један или неколико газда, па их поделите на све раднике који учествују у том предузећу, добићете све саму сиротињу. Напослетку остају сељаци и сиромашне занатлије, који су без икакве поделе сиротиња. Очевидно, сакле, да нити човечанство у целоме нити поједине личности не би много добили ако би све производе на земљи прогласили за заједничке, па их између себе поделили. Разлог је врло прост: у свету, рецимо, на сто трбуха (да се изразим по г. Гојковићу) долази једна чинија из које морају сви заједнички да кусају; да се сваки од њих засити ваљало би да покуса целу чинију или бар мање - половину; отуда настаје општи грабац, па који колико завати. Неки заграби целу чинију па са њом умакне, неки пола, остали који више који мање - так већина, или управо свим осим 1-2, остану гладни. Неки пут око грапца бива и просипања и боја и често ни једноме од стотине не остане ништа. То је слика субременог газдинства и поделе производа у друштву.

Прво питање економско мора бити: како да се произведе у друштву толико да сваком члану припадне цела чинија? Како да се произведе у друштву толико да свакоме члану припадне цела чинија? Како да се производња организира да се производност човековог рад у друштву устостручи и ухиљадостручи? Без тога, очевидно, не може ништа бити, осим опште сиротиње и општег грапца. То и јесте главна церљ социјализма.

Први услов, дакле да се задовоље сви трбуси у једном друштву, то је да се произведе довољна количина производа сваке сорте, које човеков трбух захтева. Делити се може тек онда када се има. Очевидно да само савршена реформа у начину производње може да увелича производну снагу човекову. Ваља стотинама, а може бити хиљадама малих газдинства стопити у једно и у земљорадњи и у фабрикама индустријалним увести грдне машине са парном снагом где год се може заменити човеков рад, усредити рад у свакој радионици тако да и најмањи делић радне снаге врши највећи посао, који само може вршити и т. д. Једном речи, ваља тако удесити да за сваког човека у друштву раде још стотине других човекових снага у виду какве природне силе као што је пара.

Ми смо видели да је вазда у свету само онај могао да живи у изобиљу који је могао да присвоји себи рад много људи. Зато је Аристотел тврдио да је ропство неопходно нужно за цивилизацију; без њега не би могли стари Јелини да се занимају науком и да нам остав оне дивне споменике своје вештине. Аристотел је казао да би се ропство само онда могло укинути ''кад би штатуе од туча могле да раде човекове послове''. У оно доба Аристотел је тиме хтео да изрече немогућност. Али у наше време та је немогућност постала могућност. Једна машина од гвожђа замењује рад стотину и хиљаду људи, па се опет људи отимљу око једне чиније, а могли би имати сваки по једну! Зар то није лудост!

Као што видите г. Гојковићу, социјалисте и комунисте не позивљу се на неко уображено брство свију људи, на њихова природна права и на друге сањарије, већ просто на економски рачун. Прво је појам сасвим односан. Сви људи имају једнака права на све спољне предмете који су им нужни за живот. Међу те спољне предмете за сваког човека спадају и сви остали људи. Сваки се бори оним оружјем које има или које уме да набави и сваки гледа да употреби друге људе да угоди свом трбуху како најбоље уме. У дивљачка времена, када су људи туку да прождеру један другога, онда је у праву онај који одржи победу. Тако је исто право на страни онога који преобрати свога побеђенога противника у роба. Па и у оном друштву које се оснива на неком договору, као што су сва цивилизована друштва, договор само показује под којим условима сваки има право да употреби све остале у кроист свога трбуха. Ако људи седну сви да се коцкају за једну кућу са свима угодностима, онда је ''право'' и ''поштено'' и како хоћете да добије кућу онај који буде најсрећнији. Непоштено је само ако је који играч у игри употребио она средства која нису условљена при коцкању. У свеопштим економском коцкању, где сваки тежи да купи што јевтиније а прода што скупље, влада исти закон о поштењу и праву. Али је само питање јесу ли вољни људи да се једнако коцкају кад знају извесно да 99 њих од 100 морају изгубити, а при том је от коцкање скопчано са највећим трудом.

То је више до невероватно. Управо може се поуздано казати да кад би људи само тачно увиђали свој рачун они се не би коцкали са своји мрадом, већ би се организовали тако да сваки заради кућу са свима угодностима.

У томе лежи главна снага социјализма и комунизма, што лични интерес огромне већина људи захтева: удружено велико газдинство у свима гранама производње. У сваком великом газдинству својина капитала може бити само у два облика: или она мора бити приватна, т.ј. припадати једноме госи, а остали морају бити надничари, или совјина капитала (свију средстава за производњу) мора бити заједничка. Треће се ништа не може ни замислити. Ако је капитал својина једнога, а остали морају бити надничари, онда је то ово стање које видимо данас у земљама високо индустријално развијеним као н. пр. Енглеска. Ту класа капиталиста располаже снагом за купвоање; она плаћа за оне предмете за раскош и уживање које само може да измисли човеков ум; радна снага служи им да још више увеличају своје богаство и капитал. Заједничка владавина капиталом, дакле, једна је корисна за огромну већину људи. Али заједничка својина не значи то исто што и уживање личне властитости, као што мисли г. Гојковић. У једној фабрици на акције може неки члан имати акција на 50 хиљада, па опет у тој фабрици он нема ни једно парче своје лично, он не може ништа продати или употребити за своју личну потребу. Сваки акционар има право само на дивиденду према правилима која су сви чланови прописали. Он може продати своје право или оставит га у наследство, али само онолико колико сам ужива. Лична је својина ту ограничена самом природом производње, па при свем том неће нико одрећи да је владалац од 50.000 имућан човек. У задрузи земљоделској код Срба, сваки члан има једнака права на задружно имање; он се може користи свима производима задружне радње докле год ради у њој, може оставити исто право у наследство својој деци, сли чим изађе из задруге својевољно, он губи право на капитал задруге. Овде је лично право својине још ограниченије, па при свем том нико не може одрећи да сви чланови живећи у задрузи могу бити врло имућни људи.

Што је заједничко газдинство веће и што је начин производње савршенији, мора бити сама производња сложенија, и нарочито удешен. Н. пр. у земљоеадњи сад се све више примењују машине; различите гране индустрије спајају се са земљорадњом и т. д.; у таквом газдинству лично право на капитал мора бити све ограниченије, јер кад би сваки могао да захтева сваки пут да му се капитал одели, велико газдинство не би могло постојати. На тај начин се развитком удружене рпоизводње лично право својине мора се све више претварати у право на користовање заједничким капиталом, т. ј. право на рад, онако у начелу, као што је било у нашој задрузи пре грађанског закона.

Увођењем зајендичке, велике производње, питање о наследству је већ решено. Сваки има поклонити своје право које има ономе кога најволи. Коме ће га поклонити, на то га нико не може обавезати. Кад су на конгресу међународне радничке дружине[1] неке социјалисте поднели предлог да се наследство укине, пошто је већ било решено питање о заједничкој својини капитала, најрадикалније комунисте гласаше против предлога, јер рекоше: питање о наследству већ је решено. Тако мисле најрадикалније комунисте о својини и наследству.

Прост рачун показује да је за већину људи кориснија удружена радња, узајамна помоћ и старење, но вечита борба. Ето то је најважније откриће сувремене науке о моралу: да се интереси трбуха слажу са моралним појмовима. Јер очевидно само развитком истине и правичностии код људи, развитком удружљивости, т. ј. љубави према другим људима, може се остварити онај економски идеал који је и за човеков трбух, т. ј. за његове материјалне потребе, најугоднији и који му даје највише средстава за развитак ума и осећања.

Који не зна ове азбучне истине из науке о моралу и народној економији, тај је сам букварац у политичким начелима, па не може никога научити ''буквару полтичком''.

* Ове категорије узете су од руског философа П. Л. Лаврова.

** Ко хоће да проучи постанак и развитак моралних појмова код човека, препоручујем му најновије дело Дарвина: Die Abstamung des Menschen.

_________
Напомене:

[1] - Мисли се на конгрес I интернационале у Базелу.