Posetite stranicu ''Doba Heroja''

''Doba Heroja'' - NOB, Josip Broz Tito, Socijalisitčka Jugoslavija itd.

16. srp 2008.

S.Marković - Kragujevac, 16 decembra

Написано: С. Марковић, Крагујевац 16. децембра
Извор: Светозар Марковић, Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.
Први пут издато: у рубрици ''Дописи'' у листу ''Јавност'', бр. 23 од 17. децембра 1873.
Електронска обрада: vihor92@gmail.com


У 2. бр. овог листа штампао је г. Чумић, министар унутр. дела, као неки исправак на увдодни чланак у 17. бр. ''Јавности'', у коме се критиковао његов први говор у скупштини[1]. Поменути чланак у ''Јавности'' писао сам ја, према томекако сам говор г. Чумића чуо и схватио у скупштини. Зато се исправак тиче непосредно мене, јер се ту у неколико доводи у сумњу да ја нисам схватио предмет дебате и говор г. Чумића. Пошто је сада штампана та дебата, као и друга у којој је следовало објашњавање, повлачење и ''измирење'', држим да није нужно да доказујем да сам ја добро разумео и једно и друго и да је моја критика била сасвим умесна. Овде ћу само да допуним онај мој чланак што се тиче круга власти што је има наша скупштина.

Круг власти народне скупштине садржи се у уставу, а не у закону о пословном реду. Члан 67 устава даје права скупштини да прима молбе и жалбе. Ту сеп о себи разуме да ће скупштина размотрити молбу или жалбу и донети закључак према своме расматрању. Питање је може ли се скупштинским закључком уништити министарско решење? О томе устав не говори ништа. Нити се скупштини даје то право нити се одузимље у уставу. До душе, наши законодавци из периоде Блазнавац - Ристић - радивоје били су увек вешти да у споредним законима ишчупају и она ништавна права, која нису могли да урежу у уставу[2]. То је покушано и законом о пословном реду у овом предмету. Али као што рекох права се скупштине садрже у уставу, и устав је сваки пут старији но закон о посл. реду и кад је уставом остављено неко право неодређено, онда зависи просто од свести и куражи скупштине да то право себи присвоји. Пређашње владе биле су увек веште у маневрисању, па кад је долазио до таквог сукоба да се скупштинским решењем уништи решење министра, министри су сами грабили и повлачили своја решења ради исправке, само да не би признали на делу да скупштина има то право. (Овде је био случај где је иза решења министровог било још решење касац. суда, а, осим тога, исамо решење министрово ије било незаконито.) Питање је било дакле читсо начелно: може ли скупштина уништити решење министра или не? Јер то се садржи у оном скупштинском праву да расматра молбе и жалбе. И то је право оспоравао г. Чумић, онаквим истим маневром (позивом на закон о пословном реду) као некада г. Радивоје. То је сва ствар.

Хоћу још нешто да додам, мада не иде у главну ствар. Г. Чумић питао је може ли скупштина да погази закон и наводио је ужасе који би следовали из тога кад би се ''закон'' погазио. Закон то је нешто двосмислено. Правници обично разумеју под законом сву гомилу праграфа, који су ма какве законодавне власти ма кад издале, а нису никада формално уништиле. Осим тога, закон је скуп оних правних појмова народа или једног друштва - једне државе - укојима се ујамчавају они правни одношаји и осигурава слобода, имање, част и сва права свакога члана, као што народ заиста разуме правду. Писани закони, параграфисана правда - понекад садрже у себи праву правду, а понекад баш садрже и бране кривду. Понекад законе пишу научењаци који су своју науку поцрпели ма из каквог прљавог извора, и они у законима не теже да ујамче народну правду но да утврде нека своја морска ''начела'', која је ''неко'' у неком ћумезу у неком крају света измислио као ''право''. Понекад се закони баш пишу у најгорој намери да се поруше и одузму права народу, а да се присвоје нека права власницима и да се власт ових осигура. У тим случајевима закони никад не ујамчавају правду, не ујамчавају слободу, имање, част и све што је човеку мило и свето. У таквим случајевима дужнот је и врлина сваког појединог човека газити и рушити те законе свим средствима. И ако појединац често нема снаге, или не сме да узме такву одговорност моралну на себе да гази законе, нарондо претставништво и може и сме и треба да погази мртве формуле закона увек кад се ради о спасењу права и правде спрам ма ког од својих чланова.

_________
Напомене:

[1] - У својој исправци Чумић је признао право скупштинеда разматра жалбе и тврдио је да је до његовог размимоилажења са посланицима дошло по питању - да ли је довољно да се скупштина ослони на извештај њеног одбора, или је потребно фа сва акта о односном предмету буду прочитана.

[2] - Правци намесничког режима и творци устава од 1869 - Блазнавац, Ристић и Радивоје Милојковић - оставили су у тексту устава доста празнине, што је доцније било допуњено уставним законима, који су још више сужавали права дата уставом.

Nema komentara: