S. Marković - Narod i književnici

Написано:
Извор: Светозар Марковић, Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.
Први пут издато: ''Глас народ'' бр. 45. од 5. новембра 1872.
Електронска обрада: vihor92@gmail.com


Тешко је књижевнику кад узимље перо у руке, а сумња га мучи: да ли да пишем? Коме да пишем? Да ли ће му што користити моје писање?

''Глас народа'' намењен је народу, т. ј. управо оном највећем делу српског народа који нема никаквог образовања, коме су потреба прва знања. Очевидно томе делу српког народа намењена је свака врста која изађе у ''Гласу народа''. Књижевник који хоће да се увери да ли је његово писање користило или да ли ће користити томе народу ваља да види шта је народ до сада одиста научио из своје ''популарне'' (народне) књижевности, која је писана за његово образовање?

Ево до сада било је у ''Гласу народа'' толико предлога о задругама земњоделским и занатлијским, толико поука за чување здравља, за неговање воћа и других биљака, за земљорњу уопште, за кућевну економију и т. д. Ала нешто кад би се нашао неко да поучи: колико се од свега тога примило у народу, и то да је баш ко прочитао у књизи, увидео да је то добро, па лепо примио? Мучно да је књижевнику, научењака или ма ком паметном човеку и пало на памет да испитује такве ствари (сваки вели, има свој посао), а баш би било вредно. Нсимо испитивали ни ми, али велимо унапред да се од свега тога није примило баш ништа, или бар толико колико и ништа. А велимо то тако поуздано стога што имамо искуства на другим народима.

Узмимо најобразованије народе који имају одавна богату књижевност, који одавна распростиру корисна знања по народу у стотинама хиљада књига и новина. Па и код њих видимо код ''простог'' простог народа, т. ј. огромне већине народа, онакво исто устарело газдинство у пољу и кући, онакво незнање у погледу на здравље, онакву исту грубост нарави и грубост у примању као и пре стотина па и хиљаду година. Код земљоеадника онакви исти алати и начини радње као што су били још код пра-прадедова: у кући онаква иста тескоба, влага, смрад, загушљивост, а поврх свега сиромаштина - једном речи све онакво као што се са правом говори да је било још - пре потопа. Код радника у вароши, особито код фабричког радника, још је горе и црње но и код земљорадника. Али ми остајемо код земљорадника, јер нам је то удесније за упоређивање са нашим народом. Народни преврати срушили су толика краљевства и царства, а образовање није могло да уништи прастаро, тропљно газдинство у земљорадњи (где трећина земље лежи увек под угаром), већ оно постоји и данас код огромне већине сељака на срамоту образоване Европе и на поругу и њене народе књижевности.

Па и оно што народ усвоји од општег напредовања образованости, како је скупо и прескупо плаћено. Најобичније домаће удобне пећи, столице и т. д. са каквом се муком усвајају. Чисто мора сељак да игуби сасвим своју земљу, да проживи у вароши као надничар, па тек да дозна да такве удобности постоје. Или ако не то, онда народ мора да чека да се његовој средини образује нешто господског и трговачког сталежа, који прикупља у своје руке већи дао народне зараде, удешава удобније и здравије живљење и так од ових непосредних сталежа, подражавањем започиње се распростирање културе* у народу. Ко не зна како се код нашег народа развија укус у оделу, одбацивање домаћег кућевног производа и замена страним производом из фабрике. Најрпе се јављају порције и дугови, који принуђавају њега и његову породицу да напушта ситну кућевну радњу, па да се ограничи на неколико главних производа које може да прометне у новац или да ступа у службе где може добити новаца.

''Порез и дугови - то су свезе што скопчавају масу народа за човечанство у данашње време'' - то је казао један сиромашан, али образован радник. Тек ови силни покретачи нагоне народ да промени начин газдовања и начин живљења. ''Моде'', ''белила'' и ''руменила'' - долазе тек доцније. То долази тек онда када је разрушена стара српска кућа и српска задружна породица, кад су порушене старе патријахалне свезе, када је сељак отеран на пијацу да продаје све што има и да купује већином оно што је производио у својој кући. А о савршенијем газдовању да и не говоримо. Оно се тек усваја код господара и капиталисте, који управо и не раде сами, већ раде са надничарима и наполитарима. Дакле, савршеније газдинство уводи се так онда када врло много људи изгуви сасвим своју земљу, или им остане тако мало да морају да раде на туђој по врло ниској плати. Онда када је за већину народа управо немогућно да усвоји ма каква већа усавршавања у газдовању. Тако је у целој Европи, а код нас, разуме се, још пре него игде.

Ово проматрање показује нам врло жалосне ствари. Оно мало напретка што га видимо код масе народа не долази готово нигде од тога што су у народ проникле научне иситне. Не. Нужда је свуда главни покретач, а угледање је управо једини пут којим народ усваја поједине истине које су већ остварене, па како се и само ово угледање врши из нужде и по нужди, то све мора да иде споро и траљаво, без разумевања и разлога.

А шта ради књижевност, и то народна књижевност?

Она већином ради као онај лекар што је нашао болесника коме су плућа покварена од рђаве хране, рђавог стана, прекомерног рада, једном речи од крајње сиротиње, па му саветује да узме бољи стан, да се добро храни и т. д. или још боље: да остави сваки посао па да мало пропутује по толијим, приморским пределима.

Жалосна утеха за таквог болесника.

А такво је стање код већине народа. Глупост рађа глупост и сиротиња - сиротињу. А када су глупост и сиротиња скопчани, као што то обично бива, онда човек мора озбиља да се замисли: да ли је народна књижевност одиста удесна и снажна полуга којом може да се покрене овај огромни терет што потискује народно напредовање? Шта помaжу савети које народ већином неможе ни да чује, а и када их чује већином не може да их врши, јер мора да мисли на много прече ствари.

Да узмемо ствар онако као што је. Огромна већина народа не зна ни да посотје књиге и списи који су управо намењени за његово образовање. Он га, дакле, не може ни учити из тих списа. Већини народа остављено је да прича права знања из друге руке, од људи који читају. Међу сељачким светом, који данас износи огромну већину, ово су: учитељи, свештеници, трговци и занатлије, т. ј. већином сви људи којих се непосредно не тиче све оно што се пише у народној књижевности. Они после предају усмено оно знање што га добију из књига. Али да ли га они заиста даље распростиру? Како га распростиру? Колико га распростиру? То су тек питања. У обичним разговорима, које људи воде тек да прекрате време, и ако се чује што поштено и корисно, обично се одмах пропусти на друго уво, па са тиме је све свршено. А при нашим јавним зборовима, предавањима, селима и т. д., бар по моме искуству, нико не долази да што научи па када оде кући да примени, већ са долази ради весеља или просто ради обичаја. А што је најглавније, баш они којима је знање најпотребније и не долазе да чују шта се на таквим јавним зборовима говори.

Али то није све. Није доста казати човеку да је нешто добро па да он то одмах усвоји. Врло је лако описати, па и насликати неку справу или ''машину'' али је врло тешко направити је или набавити и радити са њм известан посао. Тако је за сваку нову истину која се усваја, било то н. пр. каква задруга за производњу, кредит или обрт, било нова справа, било нов начин радње, или живљења. Ту мимо свију трошкова, што се често изискују, нужно је неко претходно знање па је онда потребна навика, која се тек добија упражњавањем. То се види, на прилику, у варошима где се пре налази по који стручно спреман човек који има воље и знања да нешто ново подигне колико се труда и напора потроши док се добије бера код људи да је нешто добро и да га треба покушати, па после колико тек треба умешности и издржљивости да се нешто одиста створи и одржи што се већ сматра као добро. Ево нам најбољег примера на нашим занатлијским и другим задругама. У селу, разуме се, нема ни таквих покушаја.

Али рећи ће ко: књижевнсоти није цељ да нешто створи, она треба само да покрене људе да мисле о своме добру и да им покаже шта је њихово добро, а поле њихова је то брига како ће то да створе. Ово је врло јалово извињавање, и онај који тако вели није одиста помислио да у ствари користи народу својим писањем. Ми смо већ казали да баш они којима се поглавито намењује наронда књижевност већином и не чују шта им се казује. Народ се учи поглавито угледањем, т. ј. делима. Да се нешто ново створи у народу, да се учини стварни бољитак у народу није доста казати усмено - треба урадити.

Има тренутака у народном животу када је народ кадар да створи чудо, да поруши одједаред све што је старо, што му смеће у напредовању и да пође сасвим нови мпутем у живот. Такав је на прилику преврат у Србији за време буне против ахија. Очевидно то је само могуће када је цео народ покренут једном општом мошљу, кад ради удруженом снагом за једну општу цељ, али ни са највећим напором и одушевљењм српски народ није био кадар да уништи свој тешки плуг, своја гломазна кола, своју кржљаву стоку и т. д., јемдом речи, није могао да ''преврне'' своје застарело газдинство, као шт о је преврну застрело турско државно устројство и да га замени новим, савршенијим газдинством. Али он никада није ни био проникнут једном мошљу да удруженом снагом учини такав преврат у своме газдинству. А без тога никакви оделити усамљени покушаји не могу учини стване помоћи народу.

Ово треба да имају вазда на уму наши књижевници и научењаци, који озбиљно желе бољитак народу. Народ су учи делима, а не речима. Ко хоће да наро поучи, он мора живети и радити сам у народу, да се њиме заједно оствари све оно што жели да народ од њега, из његоивх књига, усвоји и оствари. Књижевник не треба да се сматра само као неки занатлија. Коме је занат само да напише књигу, као што је то сада. Саме књиге и други списи неће ни доћи до народа нити ће се народ чему из њих научити, па ма како е оне удешавале.


* Култура је страна реч и употребљава се у врло различитом значењу. Код мене, као и код многих других књижевника, она обухвата не само писменост, научно образовање, установе, религију него још поглавито: занате, индустрију, земљорадњу, начин живљења, одело посуђе - једном речи све оно што захвата материјалну страну у људском живљењу. У том смислу реч ''култура'' има много опширније значење него ''цивилизација''.