S.Marković - Kragujevac, 17. novembra

Написано: Чланак је непотписан.
Извор: Светозар Марковић, Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.
Први пут издато: ''Јавност'', бр. 5 од 17. новембра 1873. године
Електронска обрада: vihor92@gmail.com


У нашој скупштини бирају се одбори који ће претресати претходно разне предмете што долазе пред скупштину. Исти одбори израдиће заједнички ''адресу'', која се обично шаље кнезу као одговор на престолну беседу којом је скупштина отворена. О овој адреси хоћемо да проговоримо неколико речи.

Пре свега, ваља да смо начисто: шта је то престолна беседа? Да ли је то прост поздрав кнежев скупштини и кнежево лично мишљење о потребама српског народа и законима који ваља да се донесу на овој скупштини као неопходни?

Или је то гледиште саме владе, т. ј. министарског кабинета, који је јавна, одговорна власт у земљи? Ми држимо да је ово последње; да устима кнеза говоре министри, чија је начела и програм у раду кнез усвојио. У престолној беседи огледа се дакле програм нове владе.

О самом том програму имамо мало шта да кажемо. Главно је да влада сама признаје да ниеј спремна ове године за какав већи рад, јер је, вели, имала мало времена да се спрема за ову скупштину. Остаје ''до године''. Дотле народ треба да верује на поштену реч влади да ће се ''спремити''. Нека верује.

Али ми о томе нећемо даље да говоримо. Нас овде занима главно: адреда. Кад се престолна беседа узме као миљење владе (министарског савета) о најпречим народним потребама, онда очевидно и адреда, т. ј. одговор на ту беседу, не можен ишта бити него мишљење народне скупштине о ситом предмету. Оно што народна скупштина мисли о народним потребама; које законе и законске реформе она сматра као најнужније нашој земљи; шта оан мисли о нужности и хитности закона што их влада сматраза најпрече - то све треба да буде изражено у адреси.

Адреса треба да је програм скупштине, као што је престолна беседа програм владе. Ту треба да се одмах види да ли влада разуме одиста оно што народ жели, што народ разуме своју потребу - или не.

До сада су се српске народне скупштине прославиле својим слагањем са сваком владом. Према томе, ''адресе'' српске народне скупштине садржавале су вечито слагање са свима владиним поступцима и законима; шта више, често су адресе бивале просто опетовање оних истих реченица, које се налазе у рпестолној беседи. Г. Маринковић, садањи председник министарства, показао нам је кључ како да разрешимо то чудновато слагање (види белешку из прошлог бр. ''Јавности)[1]. Адресе су писали сами владини чиновници, или се влади посносила претходно на одобрење.

Да ли се и под ''уставном'' владом тако радило - то ће најбоље знати данашњи скупштинари. Доста то да су њихове адресе бивале до сада увек голо повторање оних фраза што беху у престолној беседи. И кад је мањина предлагала да у адресу уђу жеље народа а не само одобравање влади, већина је то одбила.

Какве је плодове пожњела данашња скупштина са својим неограниченим одобравањем влади сада је сваком познато. Влада, која је уживала ''неограничено'' поверење скупштине - пала је[2], а за собом је оставила трагове: дефицит у буџету и крађу у свом подручју[3]. А данашњи скупштинари носе на својој савести то да су они одобрили свој буџет, који је родио дефицит[4]. Они носе на својој савести и то да они нису допустили никакву критику против владе са неограниченим поверењем; па не само то: они су допустили влади да по ћефу туши и гњави свакога који се усуди да посумња у њену непогрешивост и у савесност њених извршних органа.

Иза скупштине стоји народ који је изабрао скупштину: а народ неће заборавити шта му једонела ова законодавна скупштина за врем свог трогодишњег рада. Сваки скупштинар осетиће то у својој савести, а и на свом образу, кад се врати у народ који га је послао.

Ми ово све напомињемо да се зна, а видећо да ли се ова скупштина чему научила из прошлог искуства, одмах у адреси коју ће данас-сутра изнети на јавност.

По нашем уставу скупштина нема праве законодавне власти, а што је главно: она нема инијативе у законодавству. Скупштина може решити да се неки закон донесе. Али влада није ничеим обавезна да поднесе формални пројект неког закона, а без тога се закон не може издати[5]. Скупштина је решила да јој се поднесе закон о општинском устројству, о манастирском имању и др., а влада је могла до сада да налази ''важније'' законе, па може и од сада[6]. Скупштинско законодавствно решење у ствари није ништа друго но жеља, коју влада може увек не уважити.

Код овако малог значења скупштине и скупштниских законских предлога адреса добија још већу важнсот. У њој треба скупштина одмах у почетку свог рада да обележи свој програм у раду и тим да постави начелну разлику између свог гледишта на народне потребе и гледишта владе.

Да ли се данашња скупштиан слаже са владиним програмом и уопште са предлозима који су наглашени у престолној беседи - то ми, дабогме, не знамо. Али ми знамо то да народ има далеко пречих потреба но што су предмети тамо споменути. А пре свега: народ осећа потребу да свак ислободно искаже све што мисли, што осећа и жели: да се више не гуши по буџацима свака поштена и слободна реч; да се више не покривају зла дела - п ама чија била...

Ми напомињемо ово скупштинарима.

_________
Напомене:

[1] - Председник владе, конзервативац Маринковић пристао је да у адресу уђи и ''жеље'' наведене у престоној беседи, што је скупштна већином гласова усвојила.

[2] - Односи се на намесничку владу, која је скупштину углавном чврсто ''држала'' у својим рукама.

[3] - Видети објашњење за скупштински коментар ''Крагујевац, 20. новембра''.

[4] - Народна скупштина 1873. била је изабрана под намесничким режимом 1871. године.

[5] - В. Напомену 4 чланка ''Са скупштине'' у 2. књизи ових списа.

[6] - Међу ''жељема'' које су посланици износили у периоду намесничког режима важно место заузимала је измена централистичког закона о општии, донетог још за време апсолутистичког режима кнеза Михаила, чему се влада била изразито противила.