S. Marković - Kragujevac, 19. novembra

Написано: Чланак је непотписан.
Извор: Светозар Марковић, Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.
Први пут издато: ''Јавност'', бр. 5 од 19. новембра 1873. године
Електронска обрада: vihor92@gmail.com

Јутрошња дебата у одбору који саставља адресу побуди нас да речемо још неколико речи о адреси и њеном зачењу.

Код нас је у скупштини некако одмоћено упоређење кнеза и скупштине са оцем и децом, или старешином за друге и члановима задруге. Према томе и адреда скупштинска узимље се као ''жеља'' што је ''деца'' управљају свом оцу, или највише као мишљење ''млађих'' у задрузи које подноси ''старешини'', а које овај може по вољи саслушати и не саслушати.

Ово мишљење може бити врло ''патријахално'', ''наивно'', ''лепо'' - али је оно погрешно. На први поглед види се да задругари једне куће воде бригу само о својој кући, о свом имању и својој задрузи. Скупштина је нешто сасвим друго. Ту сто и неколико људи воде бригу и решавју о двеста хиљада туђих кућа и по томе не могу никако раполагати са туђим животом и имањем, као што задругари могу са својим. А после: у једној задрузи посотји крвна свеза и срдоничка љубав између чланова као и заједничко живљење; ту старешина види и осећа тегобу сваког члана и њега тишти свачија невоља. А какав одношај постоји између двеста хиљада различитих породица и сто двадесет скупштинара, и између једних и других и кнеза?

Таква упоређивања просто немају никаква смисла.

Скупштина је претставништво народа, а не једна кућа или задруга. Она треба да зна шта целом народу треба, а оно што треба, она мораа не само да жели ''већ'' да узакони.

У адреси се не предлажу закони. То је истина. За то требају поједини предлози. Али у адреси казује се, или бар треба да се кажу, они закони које скупштина сматра као најважније. Разуме се, ту могу одмах погледи скупштине да се разликују од погледа израженог у адреси. Како ми сматрамо ту разлику, казали смо у прошлом броју. Ми смо рекли да је адреса програм народне скупштине, као што је престолна беседа програм владин. Али да узмемо да није тако.

Да речемо да је престолна беседа просто дело владара, а адреса да је одговорвладару и више ништа. Ми не видимо никаквог стида ни увреде ни за владара ни за народну скупштину, ако се они не слажу у свом мишљењу о народним потребама. То би значило просто, или да народно претставништво не зна шта народу треба, или да је владар рђаво обавештен - шта има ту сидно? И где је ту увреда? Стидно еј ако народна скупштина из пуке ''етикеције'' сакрије и не искаже истину. Шта ће ''Европа'' на то рећи, т. ј. разни цареви и краљеви, грофови и бародни, принцезе и дворкиње - то се неа ама баш ништа не тиче. Што се тиче људи у Европи, који знаду шта је то свест, наш би се народ тек онда постидео и показао као јадан, ништаван, ропски и ''азијатски'' народ, кад би скривао истину од ''стида'' пред европском господом. Ми држимо сасвим обратно: кад би наша скупштина сасвим одбацила ''етикетну'' форму адресе, кад би просто донела своје одлуке о свима предметима које она сматра као потребне, па би ове одлуке поднела кнезу са жељом да он наложи својим министрима какве пројекте законске да поднесу скупштини - да бит о био најпроситји и најправилнији одношај између кнеза и скупштине, по уставно-монархијским начелима нашег устава. Такође држимо да би наронда скупштина и српски народ у том случају задобио много више поштовања у Европи, код свесних људи, као сцестан европски народ, него својим жутањем и приклањањем врата под сваку чизму. А може врло лако бити да се тада српски народ не би допао европским ''дворовима''.

Може бити да се неком господичићу, који није био ''у народу'' лаи је ''прошао света'' по Европи побркају појмови о стиду и човечанском достојанству, али то би такав господичић најбоље учинио да те своје побркане појмове неи зноси пред народну скупштину.

Мислимо да наши читаоци разумеју наш самостални правац - да ми никако не идемо на то да смећамо новој влади у корист неког трећег. Ми просто бранимо права народа и народне скупштине од напада ''етикеције'' господе министара. Учтив треба да је сваки спрам свакога, спрам нејпростијег сиромаха као и спрам владара. Али где је реч о праву, ту не треба ни да буде учтивости. Питање је просто: има ли скупштина право да у адреси изјави своју жељу или не. Акоо има - за кнеза не може бити никако увреда што скупштина врши своје право; или зар је то учтивост - не вршити своје право, ил иодрицати се од њега.