Написано: Чланак је непотписан
Извор: Светозар Марковић, Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.
Први пут издато: ''Јавност'', бр. 7 од 20. новембра 1873.
Електронска обрада: vihor92@gmail.com
Дебате у одбору за адресу изнеле су на видик врло занимљиве ствари. Ми ћемо овом приликом поменути само две: закон о минситарској договорности и положај владиних посланика у ксупштин.
Многи скупштинари, који су били пређе законодавне присталице прошлих влада, увиђају сада како су их ''срамно варали''[1]. То се нарочито приметило при дебати: хоће ли ући у адресу жеља народне скупштине да се поправи закон о министарској одговорности. Повода тој жељи дала је позната крађа у војоном министарству. Посланик Николајевић разложио је како је првостепени суд био ставио запт на имање бив. војног министра Бели-Марковића за осигурање народног имања, али касација је поништила решење првостепеног суда, па је запт скину, јер, вели се, министар не може да се стави под суд за своја деле без решења скупштине. Међутим. Породица и пријатељи Бели-Марковића ставили су интабулације на његово имање, тако да се држава не би могла наплатити и кад би он био стављен под суд. Изгледаше као да је већина одбора за то да се и то стави у наронде жеље. Јест, али ту трева желети не само да се мења закон о министарској одговорности, већ да се мења устав! Министри, који су ''концептирали'' устав, били су тако паметни да су чак у ствари уметнули да министар може доћи под суд тек ако га туже 20 посланика и ако реши 2/3 скупштинара, па и то само за нека дела - ако учини издајство, ако прими мито, или општети државу из користољубља; па још треба да га суди неки особити су! Дакле министри су просто спремали да себе што већма осигурају, као што незаконито ураде[2].
Владини посланици[3], као праграфије од заната, потегоше одмах ту околност као препреку да се то стави у народне жеље. За њима пођоше и неколико нарондих посланика, и тако та ''жеља'' пропадне у одбору.
У овој дебати, као и у свим другим, владини посланици показали су своју особиту склоност да се пред народним посланицима размећу са својим параграфским знањем. Они, вајна интелигенција у скупштини, место да обавесте народне посланика ако ови што одиста не разумеју, да сами истраже и схвате мисоа и тежњу простог човека, и да ту мисао сами формулишу - они поступају као истражни судија који својим заплетеним питањима хоће да збуни простог човека. Они ђоја у ''начелу'' неће да у адресу уђу ''жеље'', а народна скупштина треба да донесе законске предлоге, а не жеље. Они ђоја хоће да покажу како разумеју уставност, па неће да себе сматрају као покорну ''децу'' која моли свога ''оца''. Али они неће, као ''интелигенција'', да објасне народним посланицама да се у уставним земљама престолна беседа сматра увек као акт владе, т. ј. министарског кабинета, који је претставио владару земаљске потребе и спремио законске пројекте, које владар наглашава у својој беседи; и да адреса у самој ствари није одговор кнезу, већ је баш одговор влади. Они неће да стану на ''парламентарно'' гледиште, које ђоја хоће да бране, па да према томе формулишу наронде жеље као захтеве од владе, а преко кнеза. Место тога они се разбацују пред народом својом праграфском премудрошћу и одуговлаче радњу скупштинску, ма да сваки дан скупштинске радње стаје неколико стотина талира. Ако нису толико смели да укажу народу право уставно гледиште на одношаје између наронде скупштине и кнеза, нек оставе бар просте људе при њиховим патријахалним назорима, а да им не износе свој сопствени........[4], као нешто ''уставно'' и ''законито''. Овако, њихово бацакање одвратно је слушати и гледати.
Напослетку, проста пристојност захтевала би да се владини посланици уздржавају што већма од говора овде где је реч о народним жељама. Они треба сами да знаду колико они самим својим присуством у народној скупштини понижавају српску скупштину пред целим образованим светом, па да је бар својим говор не праве још нижом и ништавнијом.
_________
Напомене:
[1] - Посланици тадашње скупштине, чији је избор била ''удесила'' намесничка влада 1871, у почтеку махом доста неуки и присталице владе, времненом постојали су све борбенији и прелазили у редове опозиције.
[2] - Тада важећи закон о министарској одговорности, донет на основу устава од 1869, није предвиђао политичку одговорност министара пред народном скупштином, већ само кривичну пред судом, па и то са ограничењима. Скупштина је у тим случајевима имала право оптужбе. Због тога је временом и овај закон постао важно спорно уставно питање. На скупштинским заседањима све је виеш захтевана његова измена.
[3] - Према уставу од 1869. државни чиновницу, а то је практично значило готово целокупна интелигенција, нису могли бити бирани за народне посланике. Уместо тога, на три наронда посланика, кнез је из редова чиновника постављао једног владиног. Разуме се да су на овај начин владе настојавале да у народну скупштину доведу што више својих присталица.
[4] - Вероватно избрисано по наређењу полиције.
Извор: Светозар Марковић, Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.
Први пут издато: ''Јавност'', бр. 7 од 20. новембра 1873.
Електронска обрада: vihor92@gmail.com
Дебате у одбору за адресу изнеле су на видик врло занимљиве ствари. Ми ћемо овом приликом поменути само две: закон о минситарској договорности и положај владиних посланика у ксупштин.
Многи скупштинари, који су били пређе законодавне присталице прошлих влада, увиђају сада како су их ''срамно варали''[1]. То се нарочито приметило при дебати: хоће ли ући у адресу жеља народне скупштине да се поправи закон о министарској одговорности. Повода тој жељи дала је позната крађа у војоном министарству. Посланик Николајевић разложио је како је првостепени суд био ставио запт на имање бив. војног министра Бели-Марковића за осигурање народног имања, али касација је поништила решење првостепеног суда, па је запт скину, јер, вели се, министар не може да се стави под суд за своја деле без решења скупштине. Међутим. Породица и пријатељи Бели-Марковића ставили су интабулације на његово имање, тако да се држава не би могла наплатити и кад би он био стављен под суд. Изгледаше као да је већина одбора за то да се и то стави у наронде жеље. Јест, али ту трева желети не само да се мења закон о министарској одговорности, већ да се мења устав! Министри, који су ''концептирали'' устав, били су тако паметни да су чак у ствари уметнули да министар може доћи под суд тек ако га туже 20 посланика и ако реши 2/3 скупштинара, па и то само за нека дела - ако учини издајство, ако прими мито, или општети државу из користољубља; па још треба да га суди неки особити су! Дакле министри су просто спремали да себе што већма осигурају, као што незаконито ураде[2].
Владини посланици[3], као праграфије од заната, потегоше одмах ту околност као препреку да се то стави у народне жеље. За њима пођоше и неколико нарондих посланика, и тако та ''жеља'' пропадне у одбору.
У овој дебати, као и у свим другим, владини посланици показали су своју особиту склоност да се пред народним посланицима размећу са својим параграфским знањем. Они, вајна интелигенција у скупштини, место да обавесте народне посланика ако ови што одиста не разумеју, да сами истраже и схвате мисоа и тежњу простог човека, и да ту мисао сами формулишу - они поступају као истражни судија који својим заплетеним питањима хоће да збуни простог човека. Они ђоја у ''начелу'' неће да у адресу уђу ''жеље'', а народна скупштина треба да донесе законске предлоге, а не жеље. Они ђоја хоће да покажу како разумеју уставност, па неће да себе сматрају као покорну ''децу'' која моли свога ''оца''. Али они неће, као ''интелигенција'', да објасне народним посланицама да се у уставним земљама престолна беседа сматра увек као акт владе, т. ј. министарског кабинета, који је претставио владару земаљске потребе и спремио законске пројекте, које владар наглашава у својој беседи; и да адреса у самој ствари није одговор кнезу, већ је баш одговор влади. Они неће да стану на ''парламентарно'' гледиште, које ђоја хоће да бране, па да према томе формулишу наронде жеље као захтеве од владе, а преко кнеза. Место тога они се разбацују пред народом својом праграфском премудрошћу и одуговлаче радњу скупштинску, ма да сваки дан скупштинске радње стаје неколико стотина талира. Ако нису толико смели да укажу народу право уставно гледиште на одношаје између наронде скупштине и кнеза, нек оставе бар просте људе при њиховим патријахалним назорима, а да им не износе свој сопствени........[4], као нешто ''уставно'' и ''законито''. Овако, њихово бацакање одвратно је слушати и гледати.
Напослетку, проста пристојност захтевала би да се владини посланици уздржавају што већма од говора овде где је реч о народним жељама. Они треба сами да знаду колико они самим својим присуством у народној скупштини понижавају српску скупштину пред целим образованим светом, па да је бар својим говор не праве још нижом и ништавнијом.
_________
Напомене:
[1] - Посланици тадашње скупштине, чији је избор била ''удесила'' намесничка влада 1871, у почтеку махом доста неуки и присталице владе, времненом постојали су све борбенији и прелазили у редове опозиције.
[2] - Тада важећи закон о министарској одговорности, донет на основу устава од 1869, није предвиђао политичку одговорност министара пред народном скупштином, већ само кривичну пред судом, па и то са ограничењима. Скупштина је у тим случајевима имала право оптужбе. Због тога је временом и овај закон постао важно спорно уставно питање. На скупштинским заседањима све је виеш захтевана његова измена.
[3] - Према уставу од 1869. државни чиновницу, а то је практично значило готово целокупна интелигенција, нису могли бити бирани за народне посланике. Уместо тога, на три наронда посланика, кнез је из редова чиновника постављао једног владиног. Разуме се да су на овај начин владе настојавале да у народну скупштину доведу што више својих присталица.
[4] - Вероватно избрисано по наређењу полиције.
Nema komentara:
Objavi komentar