S. Marković - Radničko poštenje

Написано:
Извор: Светозар Марковић, Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.
Први пут издато: ''Глас занатлија'', бр. 17. и 18. од 17. и 24. септембра 1872.
Електронска обрада: vihor92@gmail.com


Недавно доказиваше неке новине да је Француска пала у борби против Пруске зато што је у Француској поштење пропало, што се народ буни против власти онда кад је потребна највећа полсушности и ред у борби против непријатеља. На против. Пруска или управо германски народ био је вазда послушан и уредан т. ј. ''поштен'': он је ишао бој на заповест своје законске владе као машина, а код куће је радио мирно свакидање послове и послушно плаћао своју порезу. Не као бујни ''покварени Французи, који место мирних услова држе ''бунтовничке скупове'' и праве барикаде, а место пореза дају влади куршуме. Зато је, веле неки, врлина надвладала порок, поштен и ваљан народ пободио је ''покварен''[1].

Ова философија побудила ме је на многа философска размишљања о моралу (о поштењу).

Замислите величанствену, господску фигуру, поносно исправљену, са заповедничким погледом и батином у руци (познато је да је ''жезл'' знак власти), а пред њим сељака гологлава, са подераним фесом у руци, боса, у пртеној кошуљи, са погнутом главом и обореним очима. Ето, то је жива слика морала какву би могла створити права шмадинска, поетска душа.

Смиреност пред богом и послушност пред властима - то су морални идеали ћифтинскога света!

Но да би схватили човеково поштење у нарондом газдовању ваља најпре да схватимо какви појмови владају међу људима уопште о човековој величини и достојанству.

Код свију азијатских народа, о којима се прича у историји како су били богати и силни, који су оставили за собом толико развалина вароши, канала, башти и т. д. величина и достојанство човеково у друштву мерило се према томе: колико је он имао богаства и власти, колико је имало палата и башта за увеаељавање, колико робова и наложница и т. д. Разуме се, у оно варварско време, где је произвоња била дакле несавршенија но сада, где су умни развитак и техничко знање били много мањи и где су уопште сви одношаји били много простији до сада - велико богаство није се могло прикупити у поједине руке никаквим другим начином него простим грабежом. Заиста, највећи богаташи код пропалих азијатских народа беху владари и њихови доглавници, управљачи појединих области, закупници и банкари, трговци који су за ове великаше набављали из даљних земаља раскошну робу и зато делили пљачку што је владари, управљачи и великаши задобише од народа. Огромна већина народа, разуме се, пука сиротиња, али при свем том ова сиротиња беше морална, т. ј. послушна, и обожаваше величину својих великаша онако баш као што то великаши од народа захтеваху.

При оваквим појмовима о величини и достојанству човековом природно је да се сасвим просто силеџијско отимање сматрало као морално-економско начело за приређивање, т. ј. за увеличавање богаства. Владари и великаши сматрали су као сасвим морлано да наметну какав му драго намет на народ: порезу, кулук, дочеке и гозбе на путу и т. д. Ако је који власник од награбљеног имања саградио какву чесму за путнике, пут или мост за пролаз болницу и т. д. тај се већ сматрао као недостижни идеал морала и човечанске узвишености.

Европски појмови о величини и достојанству човековом, и ако се покривају разним китињастим фазама, у ствари су онакви исти као што беху код азијатских варвара. И данас у Европи величина и достојанство човеково мери се по брстству и власти. Завладати великом множином материјалних добара, које намирују праве и уображене човекове потребе - то је општа тежња и општа цељ свију људи у европском друштву. Ово нису појмови само вишег ''поквареног'' европског сталежа - не, то су појмови свију сталежа. Владари и министри, ђенерали, банкари, трговци и фабриканти у томе се слажу са сељацима, занатлијама, ситним трговчићима, лекарима, адвокатима, инжињерима, професорима и научењацима. Сваки сматра као нешто ''природно'' да се за своје ''заслуге'' наплати новцем, т. ј. влашћу над материјалним предметима, ма да су те заслуге често сасвим нематеријалне. У сувременом европском друштву сматра се као нешто сасвим природно да се поштење, таленат, савесност, истинољубље, па чак и некористољубље, награђује новцима. А већ да се знање сматра као капитал, који ваља да вуче проценте по обичним економским законима - да сви готово научењаци желе да што пре свој научни капитал пробрате у куће, облигације или готов новац, који вуку сигурнији интерес по знање - то се по себи разуме.

Политичка економија (наука о народном газдовању) признаје и исповеда сасвим искрено да је то прави идеал човечанства, као и појединог човека. Она вели да је човеково природно стање - лењост, да је рад напрезање које је човеку вазда непријатно и које сваки човек жели да избегне. Природно је, дакле, да сваки човек у друштву тежи да своју ''услугу'' или ''производ'' прода што скупље може, не разбирајући шта она вреди; а, напротив, туђу услугу и туђ производ жели да плати што може јефтиније. Сваки хоће да што пре дође до ''капитала'' како би могао живети од процената, т. ј. не радећи ништа.

При данашњем економском покрету ми смо видели да једна класа људи - мањина у народу - узимље једа део производа од народа без икакве накнаде. Оваквим начином, разуме се, награде за производе и услуге људима који припадају вишкој класи могу бити далеко веће но што њихов рад вреди, н. пр. један богаташ може платити своме кувару много више но што добија награде највреднији столар, обућар или земљорадник; један министар може платити свом лекару стотину дуката за избављање свог драгоценог живота, а може бити с економског гледишта да је тај господин умро; лекар обично добија највећу награду од оних лица која би својом смрћу народу користила, но својим животом. - Једном речи, у данашњем економском поретку нема икаквог моралног основа. Ту је основно начело грабљење - само има извесне законске форме у којима је грабљење - само има извесне законске форме у којима је грабљење законом допуштеном. Од оног еконског правила - да се у друштву мења увек равна вредност за равну вредност, т. ј. РАВНА КОЛИЧИНА РАДА ЗА РАВНУ КОЛИЧИНУ РАДА - нема ни трага!

Али је нова наука проникла у најтајније кутове - од палате до колибе; она је пронашла, откуда долази таква неправда да се различитим људима, који раде једнако корисне и неопходне послове у дурштву, за исту количину рада плаћа сасвим различно; она је пронашла откуда то долази да се људима у истом народу често даје награда за нерад, па чак и за рад који је сасвим шкодљив народу; она је пронашла нова начела за нову правично организацију (устројство) рада и за правичну, једнаку награду за све корисне радове у друштву, који су по количини равни - али кад је све то пронашла, она је почела да тражи нову меру за поштење за све друштвене одношаје и - нашла га је.

Ако се испитају природне побуде, које леже у самом човеку и које чине да се у друштву рађа неједнакост у богаству и власти - тиранија и раскош с једне, а ропство и сиромаштина с друге стране, то се показује очевидно да је основни узрок томе она грабљива човекова тежња, која му је још остала од дивљачких пратиова, да се узвиси спољашном сјајношћу и влашћу над другим људима. Да се достигне правична једнакост међу људима ваља, дакле, уништити пре свега онај лажни идеал о човековој количини и достојанству, који је уништио све азијатске цивилизације: који је уништио јелинску и римску цивилизацију и који сада прети да уништи цивилизацију европску.

Човеку су нужна извесна материјална средства да одржи потпуно телесно здравље и снагу, али што преко тога прелази то је неприродна, вештачки измајсторисана потреба. То је производ сујете, лажне величине, која хоће својом палатом, златним накитом, непотребним трошењем и другим дивљачким разметањима да покаже своје достојанство. Заједно са овим лажним идеалом нова наукау ништила је основно правило ћифтинске економије, а то је: да је лењост природно човеково стање, а да је рад непријатно осећање. Сасвим на против учи нова наука; лењост је знак слабости, старости, изнурености, али никако неприродно стање здрава и снажна човека. На против, рад је исто тако природно и неопходно својство човеково као и дисање, варење, слушање и гледање - уопште као ма која природна делатност човековог тела. И као год што човек осећа пријатност кад дише чистим ваздухом, кад једе у време глади добру храну и т. д. тако исто човек осећа пријатност кад ради, само кад су му сви услови за рад удешени тако исто као што је н. пр. добар ваздух за плућа или здрава храна за гладан желудац. Рад је дакле по својој природи УЖИВАЊЕ, а не терет. Теретност рад долази из разних споредних узрока, н. пр. што је он пркомеран, или што човек не зна зашто се труди и за кога се труди, или што зап осао не добија награду колику заслужује, или што начин радње није удешен као што треба - једно мречи, напријатност рада може доћи само од неког спољњег узрока, а не од рада самог.

Да рад постано оно што треба да је, т. ј. уживање, нужно је дакле пре свега да су сви услови за рад повољни, н. пр. да је радионица добро удешена, да није смрадна, влажна, загушљива; да рад не превазилази снагуч овека који ради; да је начин производње што је већма могуће олакшан и усавршен; да рад помаже свестрани развитак човеков, а не да га слаби и заглупљује и т. д. Али осим свега овога важно је тако исто да је сваки радник потпун власних своје радне снаге, да ради по својој вољи и својој увиђавности, и да му је јасна цељ за коју ради.

Да човек својим радом добије све услове за свој свестрани развитак - то је очевидно права цељ сваког човека, јер без тога не може ништа даље радити: али за развијена човека је тим пријатнији што је извишенија, поштенија цељ за коју ради. За развијена човека нема већег уживања него ли радити да се изједначе награде свију радника, да сви радници добију услова за материјални и умни развитак, да сви радници добију услова за материјални и умни развитак, да сви постану онакви исти развијени радници, као што је он сам. Ето, то је цељ поштеног и умно развијеног човека. И он ради за ту цељ у свом најближем кругу, у својој општини, у својој држави, своме народу и целом човечанству. Он неће да прави капитал од свога знања, да вуче од њега интересе, да добија 10 и 20 пута већу награду за свој рад но што он вреди (према средњој награди што је добија сваки радник за равну количину рада у истом народу) и да за ту неправедно стечену награду набавља себи луксузно уживање, да уништава плодове туђег рада, који би се могли употребити на општу корист, или да своју награду преобраћа у прави, ћифтински капитал, како ће после двоструке цедити раднички свет.

Економски склоп српског народа сложио се под утицајем разних околности - НЕСВЕСНО, као што сеу опште образовао економски поредак код свију народа. Нису ту људи имали намере да се тако устроје како ће свима бити најлакше за рад и живљење. Појам о савршеном поштењу простог Србина није баш богзна како узвишен и простран. Живот простог човека граничи се поглавито а кућу и породицу, затим се распростире на општину, а народној заједници прост човек има врло смутне и нејасне појмове. Према оваквом стару, српском народу природно је да се сваки најпре старао за себе, али то старање готово никад није ишло дотле да један члан општине гледа да од другог што отме или закине. На против, у српској старој општини беше много установа које су на то ишле да чланови општине помажу један другоме.

Али откако сеп оче развијати нова српска држава, почеше се у српском народу ширити они исти појмови о величини и достојанству човековом који владају у свима ''ЦИВИЛИЗОВАНИМ'' државама. Ово ширење ишло је одозго наниже.

Први српски господари, великаши и старешине почеше први да усвајају азијатско-европске навике и појмове о живљењу ''ГОСПОДСКОГ СВЕТА''. Трговачка класа, која се помогла помоћу господске класе И КОЈА ЈЕ ТАКО ИСТО ИЗ ОПАНАКА ИЗАШЛА - усвојила је брзо појмове господске класе и старала се свим силама да је достигне у господском живљењу. Необразовани и једни и други, као што су били, они нису могли имати никаквог другог појма о величини и поштењу него да се обогате што већма могу, да се дочепају што већег положаја у друштву, да буду ''ПРИМЉЕНУ'' у највишим круговима и т. д. Из таквих владарских побуда започе се у Србији онај економски процес који се и сада продужава и који брзим кораком преобраћа масу радничког света у гомилу бескућника, а не ствара ни науку, ни техничку вештину, ни капитал, шта више: уништава и онај природни капитал српског народа што га је народ имао, као што су шуме и стока.

Напослетку појави се и српска ''ИНТЕЛИГЕНЦИЈА'' (научењаци) на позорници јавног живота. Васпитана крваво зарађеним новцем српског народа, она брзо заборави одакле је поника и како је дошла до образовања. Напојена правим ћифтинским духом са запада, а одушевљења истом тежњом да достигне савршенство цивилизованих Европљана тј. богаство, она поче да објављује спрком народу како је она позвана да га усрећи. У главама интелигенције врзле су се непрестано претставе: мираз, велико место, двокатница, сомотски мебл, каруце и т. д., а овамо је проповедала народу - поштење! Она се није старала да проучи стање народа, који је њу одхранио својом крвљу и знојем она није знала нити је хтела да зна за то што српкси народ непрестано осиромашава и пада у материјално ропство, код свију њених ''родољубивих'' проповеди и цивилизације уредаба! Ако је когод њој споменуо ту појаву, она га је просто одрицала. Ако ли га је и признавала, она нити је увиђала нити је хтела да увиди да то стање мора трајати непрестано дотле докле год образовани људи, вође народа, буду сматрали своје знање као капитал који треба да им донесе новца, звања, почасти, а не да им ја то знање средство да униште неправичну, неједнаку награду српском друштву, да преобразе економски државни строј, који узрекоју ту неједнакост: ДА СРПСКО ДРУШТВО УСТРОЈЕ НА ОСНОВУ РАДА, ТО ЋЕ РЕЋИ НА ОСНОВУ ПРАВИЧНОСТИ, ЈЕДНАКОСТИ И СЛОБОДЕ.

Милимо да је свакоме јасно зашто смо оволико говорили о радничком поштењу, и из тога се може управо видети шта значи урпаво РАДНИЧКО ПИТАЊЕ.

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: како да огромна већина српског народа добије боље станове, бољу храну, боље одело, једном речи: да добије све услове за прави, човечански живот.

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: како да се сва производња српског народа усаврши, да е усаврше сви алати, да снага воде и паре дође у помоћ снази човековој - да наука и техничка вештина буду усвојене и примењене у производњи српског народа.

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: како да се уништи данашње капитиалиситчко газдинство, због кога се један део народног рада троши узалуд; да се сувишак народне производње не претвара у предмете за луксуз, и да се једним делом народне производње не издржавају некорисни радници, лењи трутови и народне изелице.

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: как ода од воље народне, од опште договора, основаног на тачном прорачуну народних потреба зависи на што ће се и како употребити главнина и радна снага којом народ располаже.

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: како да ишчезну сви некроисни радници и сви нерадници у друштву?

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: како да привредни радник постане у исто време сам себи и законодавац и судија и полиција и финансиста - једном речи: да радник замени власти.

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: како да се изједначе права и дужности свију људи.

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: како да се сви чланови једног народа изобразе као људи и као радници.

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: како да се у друштву утврди право радничко поштење, без чега је друштво немогућно.

_________
Напомене:

[1] - Мисли се на француско-пруски рат 1871. у коме је Француска била побеђена.