S.Marković - Zbliženje načelnih partija

Написано: Чланак је непотписан.
Извор: Светозар Марковић, Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.
Први пут издато: ''Радник'' бр. 19. и 20. од 18. и 20. фебруара 1872.
Електронска обрада: vihor92@gmail.com


''Самосталне личности састају се са тврдом намером да уступе од свога усвојенога гледишта и од чести од свога уобичајенога рада само да би њихова најприснија, најоснованија начела задобила победу... Они испитују своја начела и свој рад: да ли је то заиста нераздвојно скопчано са језгром мога уверења и моје цељи; да ли се ја могу одрећи од овога делића мога мишљења, не газећи своје достојанство, не жртвоујући све што ми је свето? Па баш ако се ради о победи мојих начела, да неће победити само називи мојих начела, а под тим називима да ли се не скрива што тако ниско, тако осакаћено да је у њима не би ни познао моја начела? Лица која се састају за општу радњу, могу организовати силну, енергичну партију тек пошто су потпуно свесни докле могу ићи у уступању, а где почиње издајство начела. Ако се они састају са тврдом намером да не уступе један другоме ни јоте, тада немају потребе ни да се састају. За њих не постоји општа ствар. Сваки од њих хоће да употреби другога амо као оруђе својих мисли, са свим што је у њима суштаствено и случајно. Не то није покушај да се партија организује, то је покушај да један другога обрати у морално ропство... Но и ако је цепање шкодљиво, и ако је уступање у споредностима нужно, и ако су људи дужни да се покоре ''општој ствари'', опет је толико исто штетно уступање у језгри уверења. Сваки је радник обавезан да сотане уман створ, а не оруђе туђе мисли. Ко уступа језгру своја уверења, он не служи ствари коју је схватио и за којом тежи, већ бесмисленој речи, празном звуку. Разуме се, победа је немогућна без чврстог савеза, без јединства у радњи. Разуме се, победу жели сваки борац. Но победа сама по себи не може бити цељ мислиоца. Победа мора имати неког унутарњег смисла. Важно је не ко је победио, већ шта је победило. Важно је начело које је одржало победу. Ако ли је начело од уступања изгубило свој садржај, тада цела партија нема смисла, она нема никакве ''опште ствари'', цела је распра само око владавине ове или оне личности. Тада се партија бораца за истину нимало не разликује од оних назадњака који бране постојеће стање, против кога устају борбци за истину. На њиховој застави написане су речи које су некада значиле истину и правичност, али сада ништа не значе. Хиљаду пута повртораваће они те звучне речи и поверовиаће им омладина која у те речи полаже све своје схватање, своју душу и свој живот. И развериће се онда у својим вођама и својој застави. И згазиће у блато издајници јучерашњу светињу. И исмејаћи назадњаци ту заставу коју су оскрнавили они који су је носили. И велике бесмртне речи чекаће нове људе, који ће им повратити смисао и остварити их у животу. А стара партија која је све жртвовала зарад победе може бити неће ни победити, а свакојако окамениће се на једном месту без икакве садржине.''

Са овим речима једнога философа социјалисте и револуционара започињемо гоовор о нашим начелним партијама. На то нас је побудио чланак: ''Наше новине'' што га доносе ''Млада Србадија'' у 2. бр.[1] У том чланку учињен је један ''комплимент'' ''Раднику'' који ваља да се објасни, иначе може учинити забуну код наших пријатеља и читалаца. Ту се вели у главноме како је ''Радник'' у први мах ''хтео да захтева радничку државу'' у којој ће држава нарочито уређивати и ујамчавати рад и капитал... ''и тек са таквим унутрашњим развитоком могла би се покренути борба за ослобођењ целокупног народа''. Али пошто је ''Радник'' ступио на политичко бојиште, он се је ослободио од својих погрешних назора у погледу на ''Србију'' и борбу ''народне партије'' у Аустро-Угарској, увидео је да српски народ не може чекати на образовање радничке државе, па шта више да се тај програм не може ни изнети и, напослетку, ''увидео је де се нема кад чекати наше унутрашње препоређење у борби пртов руђинаца, но да ћемо ми све горе препреке имати што већма оклевали будемо''. ''Оваква увиђајност, вели се даље, служи на част ''Раднику''. Она је учинила те напредна самостална странка у Стбији, која је почетком лањаских година била растројена, већ се при свршетку године јавила зближена у начелима и тежњама својим, тако да су се већ састале жеље са свију страна, како би се на једном великом свакидањем листу сакупила сва самостална напредна снага политичка у Србији, да се прикупе уједно радници обустављене ''Србије'', ''Говорнице'' и данашњост ''Радника'', те да чврсто стану на браник за слободу и напредак против сваког ситничарства, ћуди, предрасуда, незналиштва и лењости.''

Дакле увиђавност ''Радника'' учинила је те се ''самостална'' ''напредна'' (без имена) партија у Србији зближила у начелима и тежњама! То је богами врло лепо од њега. Али зар ми не би могли са своје стране учинит овакав комплиметн. ''Мл. Србадија'': ''Мл. Србадија'' под новим уредништвом објавила је да је њена застава високо уздигнута над свим партијама. Доследно томе ваљало би да она не захтева никакав политичан облик српске државе, већ да остави свакоме на вољу нека препоручује народу каква му драго политичка начела. Доцније увидела је да и начела ''социјално-демократска'' нису тако претерана и неостварљива, као што су се чинила у први мах. Нарочито увидела је да ''Радник'', ''израз социјално-демократске струје'' не ствара код нас неки фантастични ''радничких сталеж'', као што су неки либералци хтели да претставе, нити хоће да остварује утопије, на против, да се његова начела управо тичу нашег друштвеног стаеа, па шта више да нису противна ни нашем политичком ослобођењу, што је главна тежња ''Мл. Србадије''. Ова увиђавност служи на част ''Мл. Србадији'' и т. д.''

Је л' те - то би било само детињасто задиркивање. И ми тако мислимо. А цељ: ''зближења начелних партија'' у ово време врло је важна. Она заслужује озбиљнијег разговора.

Ми мислимо бар да је ''Мл. Србадија'' имала такву цељ пред очима кад је изнела на јавност жеље које су се састале ''са свих стране'' да се сједине радници обустављене ''Србије'', ''Говорнице'' и данашњег ''Радника'' око једног свакидањег политичког листа, управо у једну политичку партију.

Нема нису познате ове жеље, али вероваћемо на реч ''Мл. Србадије'' да оне заисте постоје. Но ако сви ти који су те жеље изјавили, схватају основ змлижења онако као што је изложен у ''Мл. Србадији'', то морамо казати да нису схватили у чему је разлика између различитих органа ''самосталне'' ''напредне'' странке и у чему се они слажу или бар могу да се сложе. Бар што се ''Радника'' тиче, они нису ни у колико схватили његов одношај према другим начелним партијама.



У сваком народу има питања која су на ''дневном реду'', која сам историјски процес народног живота ставља на решавање. У таквом решавању сваки поштен грађанин морално је обавезан да учествује у борби. У таквим питањима где се види напред какво је решење могућно, често се зближавају моментално и најудаљеније партије да одрже превагу на ову или на ону страну. Разуме се да свака напреднија партија напредније ступа у савез са оном партијом која је под начелима најближа. Али у таквом савезу она уступа само оно што не потире њена начела и њено уверење.

Да се сложе различите партије у неком оделитом питању ваља, дакле, да су најпре начисто шта хоће свака од њих да постигне и шта желе друге партије. Код ''Мл. Србадија'' то је већ савршена ствар: ''Радник'' је хтео неки програм али га је напустио, па је дошао на оно земљиште на коме је стојала ''Србија'' и уопште партија којој је главна цељ била ''борба за народност''. Зближењ је дакле фактично извршено, само га ваља објавити у лицу једног заједничког органа.

Да би доказала ово, ''Мл. Србадија'' створила је по својој вољи и начела ''Радника'' и његов програм и одношаје спрам других партија и његово ''покајније''.

Ово време и стање наше штампе није ни најмање удесно за пречишћавање партијских рачуна. Али опет ми не може допустити да се наша радња преставља у изврнутом облику. А за зближење начелних партија потребна је, пре свега, искреност и истина, а тих нема у поменутом чланку ''Мл. Србадије'', бар у колико се тиче ''Радника''

Пре свега ''Радник'' није био противан ''Србији'' што она није изнела цео програм будуће српске државе, па онда говорила о борби за ослобођење. ''Радник'' није ни могао то радити, јер је почео излазити неколико месеци доцније, пошто је ''Србија'' престала. Ово је прва неистина и прва неискреност ''Мл. Србадије''. Под том борбом ''Радника'' сигурно се разме ''радикални'' или социјално-демократски нападај против леберализма, који се тек посредно тицао ''Србије'', а јавио се у журналиситци код браће преко. Али, право: ти нападаји нису ни допрли до српске публике, па стога нису ни могли поткопати морални кред ''Србији'', а, друго: ти нападаји баш су поглавито чињени онда када је ''Србадија'' почела да брани нека нечела и неки облик српске државе, са којом се ни либерална, а камоли радикална и социјално-демократска начела не слажу. Дакле нису нападаји дошли стога што ''Србадија'' није изнела облик ''будуће српксе државе'', већ, на против, стога што је изнела рђав облик.

Тако исто није истина да је ''Радник'' био противан ''јуначким народним борцима Аустро-Угарској'' зато што излазе у борбу за народност своју, па тиме отуђују сељака маџарској. ''Радник'' је доказивао да начело народности само по себи није противно никаквим полтичким и друштвеним начелима, али да се баш стога тим начело може покривати и напредњачка и назадњачка тежња. Доказивано је даље да то начело употребљавају људи који хоће да владају и господују, па њиме потпирују мржњу једног народа против другог, мржњу расе, која је достојна само дивљака, а истим начелом служе се и они који хоће да народу задобију бољи темељ за напреднији развитак. Према томе ''Радник'' је сматрао то начело као нешто споредно, а главно је оно каква се начела и какве установе проручују народу под заставом ''народности''. Јер, напослетку, сама народност одигурава се народу тиме што му се ујамчавају нека права и установе као просвета, штампа, слободна општинска и лична или државна независност. Дакле сваки онај који се бори по називу за ''наордност'' у ствари се бори да створи неки друштвени и политички склоп. Ми смо дакле просто узели оно што је главно у питању народности, или управо: што у себи садржи решење питања народности. Овако схватајући начела народности, ми смо доказали да нема узрока противности између српког народа и других народа у Угарској и да сва мржња између раса долази отуда што се питање народности није изнелу у правом напредњаком облику. Кад би се овако ставило питање народности у Аустро-Угарској и када би се на томе радило десетак годидна, ми можемо смело рећи да питање народности у Аустро-Угарској не би ни посотојало, као год што не постоји ни у Швајцарској ни у Америци. Ми дакле нисмо били противни јуначким борцима народним зато што се они боре за народност, већ зато и утолико само у колико је та борба била вођена на лажном основу и могла послужити назадњачким тежњама.

Али, вели, ''Мл. Србадија'', ''Радник'' је увидео ''да борба за народност у Аустро-Угарској управо је ''борба за личну општинску и окружну слободу''.'' ''Радник'' то није увидео онде где то не постоји, а онде где је борба за народност са таквом тежњом ту је ''Радник'' није никада ни превиђао. На прилику то се може рећи са српску Народну странку у Угарској, али не стога што се већ у начелу ''народности'' садржи слобода личности и т. д., већ стога што су тамо борци за народност у исто време људи напредних начела. Али то не бива свуда у Аустрији. Ми смо већ говорили у ''Раднику'' како се браћа Чеси, Хрвати и Пољаци у име народности мире и са поповштином и са спахијама[2], а у последње време браћа Хрвати најочитије признаше да би они жртвовали начелно окружну и општинску слободу, само да задобије хрватску државу, т. ј. да осигура народност. А нема сумње да би они још много даље жртве учинили царизму кад би им он помагао да, н. пр. задобију Босну и Крајину у хрватск удржаву, као што су заиста и водили преговоре 1868. г[3].

Па ни сами народњаци[4] у Србији и Аустро-Угарској, или тачније да речем у бив. ''Србији'' и ''Застави'', у самој ствари не сматрају начело народности за врховно начело коме је цела радња потчињена. Кад народњацима не би било стало до њихових политичких и друштвених начела бећ би само хтели да осигурају ''српску нарондост'', зар не би било најпрактичније ставити на својој застави ''српско јединство под круном Франца Јосифа, императора аустријског''. Нема сумње да би његово императорско величанство оберучке дочепало овакав мастан залогај, па би се сигурно сагласило да се у ''српску државу'' стопи и оно мало Хрвата, као год што би и њима долазило да прогутају Србе у Босни и Крајини, ако само могу. Па зашто не раде народњаци оно што је за српско јединство и осигурање српске народности најпрече? НЕ знамо какве би разлоге они могли навести против тога, али ми мислимо да је главни разлог: њихова политичка начела, која ће се по њиховом схватњу пре остварити у оделитој српској држави но у аустро-угарској монархији. Барем српкса Народна страка у Угарској, кад год су политичка начела долазила у судар са начелима која су владала у Србији, волела је да жртвује потпору коју би могла имату у Србији у својој борби за народност и да стане између две ватре - између српске и маџарске владе, но да се одрече опозиције према српској влади. А то није доледно за партију којој је начело народност више свега. У томе су Хрвати и Чеси доследнији што жртвују сва напредњачка начела.

Питање народности код нас је дакле само питање о условима за слбоодан развитак личности. Кад је то постигнуто, онда је решено питање о народности. Сада је само питање практике: који је пут најпречи да се задобију први услови за слободан развитак личности. Н. пр. у Аустро-Угарској у данашњим околностима: да ли је практичније борити се за јединство државно и унутарње реформе или раскомадати ту државу, па у оделитим државама, које се на место ње подигну, продужити борбу за унутарње реформе? На ово питање може се различито одговарати са практичног гледишта, али питање о Турској сасвим је јасно: може ли се извршити каква год реформа у животу српског народа под Турцима? То нико нећи ни тренутка посумљати са одговором: не може. Ту дакле сваки, био он потпуни космополита или крајњи бранилац начела народности, мора бити начисто да никакво своје начело не може ни изрећи а камоли остварити, док се не уништи турска држава, а на место њено не подигну наронде државе. ПРема томе савез са радницима или уопште радикалним партијама других нарондости и савез са различитим партијама у српском народу, то је за сваку партију питање партијске политике, а не начелно питање.

То је гледиште ''Радника'' на начело народности и на остварење политичких и друштвених начела што их је он развијао од свога постанка. Овде има много тачака у којима се могу сложити партије не само либералне ''Србије'' и ''Говорнице'' но и партије сасвим назадњачке, али нам је врло чудно да ''Мл. Србадија'' не увиђа и разлику између начела ''Радникових'' и начела либералне партије, а још чудније што у нашем гледишту на српско ослобођење открива неку измену ''првобитног'' програма ''Радниковог''.

''Радник'' је до душе казао у своме програму да он хоће да иде ''слободом до јединства''[5], али је у самом програму тачно разјашњен смисао те реченице. Из самога програма види се најјасније да ''Радник'' није никако замишљао да најпре у Србији створи ''радничку државу'', када ни самој француској земљи ''идеја није могла да се уреди ни да се одржи''*, па тек са таквим унутарњим уређењем да се отпочне борба за ослобођење целокупног народа. А то би било сасвим бесмислено. Животна питања народа износе се на решавање самим потребама народа, а не комбинацијама које ничу у главама појединаца. Нико не може прописати ред којим се морају решавати народна питања. Али сваки мислиоц и јавни радник мора имати своје уверење и своје гледиште на свакодневно питање кој пред њим искрсне. ''Радник'' је изнео на јавност своје уверење, показао је сасвим јасно шта захтева од будуће српске државе и ако није могао да изнесе облик те државе, изнео је општа, научна начела, која ваља да су јој основ и која он тежи да оствари.

Савршенији државни и друштвени облик стварају само савршенији људи - људи који разумније схватају своје користи и јаче осећају узајамну потребу друштвености. Пре но што никну такви људи ваља посејати идеје. ''Радник'' је почео свој посао од почетка и тераће га до краја докле год може. У сваком оделитом питању, које живот народни ставља пред мислиоца, захтева се да он потпун оразуме своју крајњу мету. Тек онда може он решити хоће ли да се то питање реши у овом или оном правцу. Различити органи стога и постоје што различите начелне партије имају у свакоме питању своје начелно гледиште. У појединим питањима различите партије могу се зближавати кад неку тачку сматрају као пролаз своме даљем раду, као што је н. пр. код нас ослобођење народа у Туској и Аустро-Угарској. Зарад начелне разлике одрицати савез у раду, у неком оделитом питању, где је тај савез могућан, то би значило жртвовати општу ствар своме личном или партијском самољубљу. Али опет зарад јединства у оделитом питању жртвовати језгро свога уверења, значи уништити себе самога.

Ми нећемо да препостављамо да је ''Мл. Србадија'' пустила са каквом ''задњом'' намером мисао о заједничком органу, али отворено кажемо да је у нашим очима такав журнал апсурдум као год и свака тежња да се подигне нека застава ''тако високо'' да се под њом могу комотно шетати све партије. То би значило место одређених начела ставити само називе начела ''слобода'' и ''напредак'' а под тим називима борба против ''сваког ситничарста, ћуди, предрасуда, незналаштва и лењости'' изгубила би смисао, јер не би имала цељи. Тако су радиле ''старе партије'', па су тако и прошле. ''Радник'' неће да сипа ново вино у старе мешине. Зближење разних начелних партија може се огледати у огледитом раду само у толико у колоико њихов оделити рад тежи макар једној и привременој цељи. Даље не.


* Узгред буди речено да ''радничка држава'' ни у Француској није хтела да свакоме ''ујамчава и уређује рад и капитал'' као што вели ''Мл. Србадија''. О томе се може сваки уверити из штампаног пројекта за устав у ''Раднику''. А још се мање могла таква држава прочитати у програму ''Радника''.

_________
Напомене:

[1] - Чланак ''Наше новине'' излазио је у бр. 1-5 ''Младе Србадије'' за 1872. годину. То је преглед оновремене јужнословенске периодичне штампе, са освром и на осталу словенку, написан са леволибералног гледишта.

[2] - Види чланке ''Словенска Аустрија'' и ''Словенска Аустрија и српско јединство'' објављених у другој књизи ових списа.

[3] - Једно од најзначајнијих национално-политичких питања за хрватске политичаре тога времена представљао је присаједињена цивилној, банској Хрватској. У својим националним програмима хрватске полтичке струје полагале су нарочито на ослобођење такозване ''Турске Хрватске'' - Босанске Крајине западно од Врбаса, па и целе Босне уопште. Али у то време Босна је још увек била у саставу турског царства.

[4] - Термин народњаци односи се на српске либерале у Србији и Војводини.

[5] - Програм ''Радника'' објављен је у првом угледном броју, без нумерације. Види другу књигу ових списа стр. 35.