S. Marković - Zelenaši i zakonski prelog

Зеленаши и законски предлог од шест дана орања земље

Написано: Светозар Марковић, у Крагујевцу 9. децембра 1873.
Извор: Светозар Марковић, Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.
Први пут издато: ''Јавност'', бр. 20. од 12. децембра 1873.
Електронска обрада: vihor92@gmail.com


У данашњој седници беше претрес о једном понајважнијем питању што их је имала скупштина да решава ове године. То предлог посланика Мите Јовановића да се сељаку не може продати дуг за шест дана орања земље. Предлог је овај тако важан и решење његово тако тешко и замашно да ће без сумње бити корисно да се свачије мошљење о томе чује. То побуђује да и ја овим путем кажем моје мишљење, премда нисам никако заинтересована личност у тој ствар, јер нит' имам земље нити новца под интерес код сељака.

Као што се види из предлога, хоће да се наш народ осигура да се у њму не намноже у будуће људи без имања, бескућници који нису у стању ни да издржавају своју породицу ни да сносе државне терете, једном речи: прави несрећници. Али то се хоће, као што рекох, за будућност. Тај закон нема повратне силе, као и сви закони. Дугови којима су зеленаши сада натоварили народ, морају да се плате. За њих мора да се продаје имање свакоме који је до тог закона задужен. Мислим да се тако разуме начело: ''Закон нема повратне силе.'' Тај закон не иде дакле на то да се садањи нараштај спасе од пропасти која му прети у овом тренутку. А, међутим, нашем народу је потребно спасење од зеленаша сад, овог тренутка. Свако оклевање је штетно, јер оно допушта да се продаду стотинама и хиљадама имања у бесцњењ; допушта да се стотинама и хиљадама породица начине просјацима. Ту треба брзе, сигурне помоћи, а не полутанство и шепртљарење. Скупштина је имала прилике да види данас гомилу од сто и више душа, претставника толико породица којима прети продаја имања сад, кроз који дан, а то су само становници 3-4 села из околине јагодинске. А колико стотина има таквих села у Србији?

Неки говоре да се код нас задужују ''нерадници'', ''битанге'' који неће да раде, него седе и банче по механама. Уколико сам ја могао да увидим, то говоре или људи којима је прави узрок задуживања заиста непознат, или људи који дају новац под интерес - зеленаши - па им у интересу да тако говоре. У ствари једва да ће се наћи један од хиљаде, који је задуживао своје имање услед банчења и нерадње. Да се разумемо. Ја велим да се човек није задужио и осиромашио стога што је наједаред престао да ради па се пробитанџио. А има хиљада случајева да се човек заслужио, осиромашио, па тек после тога постао нерадних и битанга. Нерадљивост и банчење већином је последица сиромаштине, а не обратно.

Узрока задуживања има више: деоба и исплата талова, женидбе и удадбе и други неопходни трошкови, а нарочито помор стоке и неродне године. Ја велим да су ти и такви услови главни, а да су задуживања из лакомислености у незнатној мањини[1]. (Уопште ја никако не мислим да је наш народ ''нерадан'' и ''лакомислен''.) Обично ови су другови с почетка доста мали, обично такви да сваки домаћин рачуна сигурно да их може у обичној, средњој години одужити. Али се деси несрећа те се баш онда нема, кад је човек већ дужан нешто. Тада се управо започиње зеленашка берба. Код нас од толико година траје оскудица у новцу у сељачком сталежу (да се сељак често и за порез задужи), па да се не би имање продало у бесцење, које би опет кредитор (или трговац) купио, сељак је принуђен да урачуна дупли и трипли интерес у главно, да ''промени облигацију'' и сад настаје време кад ''цванцик рађа дукат''. Тако се у главноме задужио наш сељак.

Поплаве и суше - ''неродне године'' - које су наризменице бивале у нашим најбогатијим крајевима у последње време, дотерали су ово стање до крајности. Да се учини крај томе жалосним стању, ја држим да је заиста најбоље и најсигурније средство што га је предложио дописник у ''Јавности'' из Јагодине[2].

Правници обично мисле да је сваки дуг учињен по личној, слободној вољи дужника, и по томе сваки је обавезан да свој дуг плати, нити га закон може ослободити од дате обавезе. Дописник из Јагодине, који је и сам правник, навао је правничке разлоге због којих се дуг зеленашки може не сматрати као правна обавеза. Ту дужник у ствари није примио праву вредност од поверитеља но је само дао обавезу - на суво. Али мени ниеј нужно да тражим такве разлоге, који се само правницима допадају. Има много јачих разлога. Ено кад се намножише хајдуци у неким окрузима, законодавство издаде закон да се људима руше куће и расељавају читава села само стога да се не би ту могли хајдуци да скривају код јатака[3]. Није се ту много гледало који је јатак - који није; закон је ту погазио и личну слободу и право својине, само зарад неке више цељи. Ту се погазило право мањине, да се спасе и одржи право већине народа. Нека се тако поступи и са зеленашима и каишарима у нашим плодни мдолинама, као што се поступило са хајдуцима и јатацима у нашим брдовитим крајевима. То је исти одношај између већине поштених и мањине непоштених људи; па нек се уведу сличне мере. Људи који живе и богате се од народне невоље, којима није ништа продати човеку кућу над главом и истерати га са женом и децом на ледину - ти људи не заслужују штедњу. Наш народ сматра све те људе заиста као непоштене и правни појмови народа не би се нимало повредили кад би се против зеленаша поступило преким судом. Нек се узакони да сви дугови који нису заиста примљене вредности, т. ј. сви зеленашки дугови, не вреде; а тако исто нек се узакони да те дугове суди порота. Нек порота пресуди који је дуг заленашки, па нек се уништи.

Оно је мера нужна и само би она могла у ствари помоћи нашем народу, који се задужио код зеленаша и каишара. Кад би се ово узаконило, онда је предлог Мите Јовановића сасвим неважан. То ћу одмах доказати.

Кад се узакони да сељак не може ни сам да прода 6 дана орања земље, нити да му их други прода, па ни род са њих, онда се у Србији уставновљава неки особити облик својине, неко особито право којим се сваки српски сељак осигурава у будуће да има по 6 дана орања земље и то најмање. Кад би то заиста било тако, ја би први рекао: ништа боље него то; нек се то само осигура, па је наше благостање заувек осигурано. Сви разлози, који су од неких приватника наведени, као: да се тим потире лична слобода, да се ограничава право својине да се побија кредит народу - не вреде ништа. Лична је слобода човеку тим већа што је он имућнији и образованији и по томе све установе које увеличавају имућност и олакшавају образовање - увеличавају и чичну слободу. Ако би закон од 6 дана орања постигао ово двоје, а на то се иде, одна се тим законом ''лична слобода'' увеличава. Правничка лична слобофа, као што ју је исказао у дебати Пироћанац - то је ма шта, управо: ништа[4]. Што се тиче другог разлога - да се тиме ограничава право своји - тај је разлог веома споран. Својина земље разликује се од својине других предмета, које је човек сам израдио или купио - привавио - у размену за свој рад. Земљу нико ниеј зарадио, т. ј. створи. Она је захваћена и човек на њу има толико права у колико је у њу уложио свој рад. Рад се дакле поштује и у совјине земље. Но то је ''теорисање''. У практици својина земље код разних народа врло је различита. Код Енглеза земљ припадаплемићима -лордовима, и не дели се никако, већ прелази увек с оца на најстаријег сина, или на најстаријег члана породице. Народ земљоделски управо нема земље. У руској општини сва земљ припада општини, она се дели према броју душа на сваку породицу и према томе се у њој разрезује порез; на 5, 10 или 15 година земља се дели изнова, при том се пази да се сваком да по могућству земља који је пређе имао само с одбитком или додатком, према броју душа; а негде се даје и накнада, ако је који нешто уложио у земљу, што ће прећи другоме у тал при новој деоби. У војеној граници у Аустрији, док се граница није укинула, земља је припадала породичним задругама па нити се могла продавати коме, осим земљоделцу-граничару и то по пристанку целе задруге, нити се мога делити. То су ради примера три облика својине који се разликују од наше, а има их сијест других. Говорити, дакле, да се таквим законом ограничава ''право својине'' ако се земља до извесних граница не може да продаје - нем никако смисла. То зависи од народних правних појмова, а ови се стварају из саме народне потребе и увиђавности. Трећи је разлог најништавнији. Њега обично употребљавају само трговци. Ако народ има земљу и руке, он ће лако наћи кредита. Ту се лако могу образовати ''дружине за узајамно кредитирање'', то су општинске, среске и кружне касе (или ''штедионице''), уопште има ту сијасет наина да се нађе довољан кредит свакоме поштеном човеку и у случају нужде и у случају потребе за какав рад и куповину.

Главни разлози којеа сам у скупштини чуо против овог закона, по мом мишљењу, не вреде ништа. Па опет ја држим да онај закон неће осигурати народу благостање у будућности, разуме се, јер се њиме баш хоће да осигура будућност. Породице се множе у сасвим различитом броју, а свака породица од 4-5 душа, кад подели 6-8 плугова земље - шта добија? Готово ништа. Овај закон никако нема у виду деобу земље. И тај недостатак, који сву његову вредност уништава, није приметио нико од говорника! По самим природним законима човековим неке се породице множе, а неке се смањују. Услед тога бива да се простим законом наследства у појединим рукама земља прикупља, а код других се распарчава и ишчезава. Кад не би било никаквог узрока који ствара бескућнике (а има их више), једина сила наследства довољна је да се за неколико колена створи гомила бескућника и неколико богаташа. При подели 5-6 дана орања на 2-3 члана породице нике нема земље довољно, сви морају да надниче другом или да батаљују земљорадњу и да се лаћају другог чега. На тај начин се образује бескућништво, по нужди, у свим земљама где је увојено исто начело својине као и код нас.

Осим свог разлога, који показује да је закон од 6 дана орања - ништаван, има других чисто пољопривредних услова. Да би се подигла земљорадња ваља ићи на то да се распарчана земља прикупља; дасвака породнична задруга добија земљу по модућству у једном комаду, да се земље уопште деле по неком научном правилу, како ће највише производа донети. А овај закон управо томе стаје на пут, јер задржава ову данањеу распарчаност где је једно земља у неколико комадића, често на 1-2 часа растојања, и где су ливаде, оранице и т. д. распоређене већином по нужди, без икаквог обзира на својство земље и научне захтеве земљорадње

Овај закон једва да би осигурао од бескућништва и само прво колено. А одмах у други ми трећем колену услед саме деобе по наследству, оно би био ништаван. За будућност - он не вреди ништа. У садашњости, и у првом клену он би произвео сијасет спорова, кад се стане земља продавати за ове дугове који сада постоје или за које би се задужио сељак који има више од 6 дана. Ту ће бити свађе, преваре, подмићивања - све за лажну оцену и поделу земље. Он ће створити сијасет спорова и парница при деобама и још ће већма понизити и оковати женске чланове породице, што је од грдне штете за напредак. Уопште такав закон хаснио би врло мало, а донео би грдне штете - као и сви полутански закони.

Ако би се тим законом ишло на то да се садашњем задуженом народу не прода по 6 дана орања за рачун зеленаша, онда би се он још могао оправдати као једна привремена мера. Али ако већ хоће наша интелигенције да утиче на развитак правних појмова о својини земље код народа, онда ваља изнети нешто боље за вудуће нараштаје. Треба наћи услове и да се не стварају бескућници, и да се земља групира, као што захтева наука о пољској привреди. По моме личном мишљењу за будућност, за наше околности, набоља је руска општинска својина земље.

Али ја држим да се закони који хоће да даду неки сталан основ за будућност народа не могу правити ни по чијем личном мишљењу - то треба да је израз народних правних појмова. И с тгоа гледиште треба одбацити закон о 6 дана орања. Ваља оставити самом народу да се промисли о том предмету, да се посаветују и искаже своје мишљење на зборовима општинским, на скупштинама среским или окружним. Ја држим да окружна и општинска самоуправа треба да дође пре оваквог закона, који мења начело својине. А против зеленаша ваља издати особити закон, као што сам већ казао.

_________
Напомене:

[1] - Тумачење да се сељаци задужују више из лакомислености заступали су још много раније конзервативци.

[2] - Према овоме предлогу, објављеном у бр. 15. ''Јавности'', све зеленашке облигације требало је прогласити за ништавне.

[3] - У појединим крајевима Србије 19. века хајдучија је била једно од тешких друштвених зала. Поред свих мера предузиманих за њено сузбијање, она је, с периодима слабљења, цветала све готово до нашег доба. Шездесетих година вршена су расељавања јатака, а у неким окрузима били су уведени преки судови. Године 1871. ступио је на снагу закон о принудном ушоравању села у крајевима где је хајдучија била нарочито развијена и по протеривању хајдучких породица у друге округе.

[4] - Пироћанац, владин посланик, конзервативац, био је у законодавном одбору против овога закона.