S. Marković - Slobodna štampa i žandarmerija

Светозар Марковић
Слободна штампа и жандармерија

Чујемо поуздано да је у законодавном одбору огромном већино пропао предлог о закону о штами[1]. Тако исто дознајемо поуздано да је финансијски одбор одустао од намере да избрише буџет за жандармерију, пошто је министар унутрашњих дела изјавио да је он ''нов'' човек у министарству, те да још није увидео непотребност жандармерије, а да ће је сам укинути кад то увиди.

Ове две чињенице врло су значајне. По њима се види каркатер нове владе и њен будући рад. С почетка влада ниеј била ''спремна'' за измену закона о штампи[1]; сад није била ''спремна'' да укине жандармерију. Одбори, као што се види, усвојили су сасвим то правило да поштоју владину неспремност. Шта ће још скупштина на то рећи, идемо да видимо, али ћем ода кажемо наше мишљење.

Од неколико година наовамо свака нова влада показује једну исту тактику. Најпре се испод руке, т. ј. ''на поштену реч'', пушта слобода говора и штампе. Разуме се, тада се отпочињу нападаји - с разлогом и без разлога - на пређашну владу; уз то се кади тамњан влади која је дошла и брћавају се златна брда народу. Пошто се сврши та парада, наступа време ''озбиљног рада'', тј. каже се просто пређашњим наивним ''лармаџијама'' да ''кушају'' а влада почиње опет да ''вандџира'', премешта ''по потреби службе'', пише расписе и т. д., једном речи, почиње се опет ''стара песма на нов глас.'' А кад који поштен човек увиди да је био преварен, да се у ствари ништа није изменило, да слобода и правда није осигурана, да народу није ни за лек боље - тада му се достојанствено одговара: ''шта ти хоћеш? теби ниједна влада није добра; хоћеш ваљда ти да седнеш на столицу.'' Или: ''то су усијане главе. Они хоће сто година унапред да терају. То не иде.'' И опет иде по староме.

Кад се променила пређашња влада ми смо дочекали нову владу с оваквом сумњом. Слободна штампа на поштену реч ми смо сматрали да је само играчка дата деци да се поиграју, а исто време да се дође до прилике да се пређашња влада искрпи. Држали смо да ће таква слобода трајати само дотле док штампа не почне узимати на решето прмудрост нове владе. НАредба војног минситра, која се тиче овдашењ штампарије и ''Јавности'', показује најбоље још сада докле се простире слободоумље нове владе[4]. Они су сви слободоумни али не трпе опозицију; и ако по датој речи не могу да је униште на пречац, они неће да је уклоне, а пре свега не допуштају својим потчињеним да имају своја начела - где је то моугће, разуме се, као што је то у војсци.

Наши читаоци видели су наше досадање држање. Нас се нису тицале нимало кабинетске партије. Ко ће одредити победу: г. Ристић или г. Мариновић? Хоће ли се г. Чумић одржати у новом кабинету или неће? Како ће проћи ''Јоца'', ''Панта'', ''Жика'' et cump.? [5] Све се то нас није тицало, и о томе просто нећемо да водимо рачуна. Ми смо просто изнели шта ми мислимо да је потребно нашем народу; шта му је потребно сад, овог тренутка да се узакони, ако наш народ хоће своје напредак и ако разуме оно што хоће. Све личности које су противне нашем мишљењу ми смо сматрали подједнако као наше начелне противнике, и по нашем схватњу као противнике народног напретка. Ми смо се поглавито обраћали народу, а у овом тренутку нароној скупштини. По могућству сматрали смо се да народу, народној скупштини објаснимо шта и како треба да се уреди у нашој отаџбини, па да се народни напредак осигура. То смо до сада радили, па то ћемо и од сада.

Дижући наронду скупштину ми просто желимо да уздигнемо њену важност и њено достојанство; да се не повлаче сви свснији грађани са биралишта; да не бирају варонде посланике капетани, начелници и њихове пришипетље; да се не одричу народног претставништва најчеститији грађани, као што је све то до сада бивало. Ми желимо и надамо се да ће доћи једном време да ће народна скупштина бити народно претставништво не само по форми, но у самој ствари.

Има људи који нам замерају што бранимо ову народну скупштину, која је прошла кроз школу Радивојеву, која је претила батином сваком поштеном браниоцу слободе и нарптка народног, која се до јуче клањала свему што је излазило из владе[6]. Заиста ми би намање имали интереса да је бранимо, кад би се тицало само личности што скупштину састављају, али нас се тиче скупштина као установа, као народно претставништво. Ми просто нећемо слободу као милост владину, већ тражимо као право народно, и обраћамо се ради тога народу. Хоће ли нас он разумети ли не, то зависи од времена. Али ми ћемо дочекати то време.

Данас хоће просте да се исмеје народно претставништво; да се исмеју ти ''геаци'' и ''грмаљи'' (као што веле нека господа) што хоће ''слободну штампу'', ''оговорост министарску'', ''простију управу'', и т. д., јер овамо њихови одбори одбацују слободнију штампу, а примају жандармерију.

Код нас се јавно мњење ствара по буџацима, или се ствара средствима којима се само буџаклије служе - сви ми то добро знамо[7]. Да ли се иде по механама, преко ''агената''[8], као што рече министар правде, или се јавно у одборима или скупштини каже: ''то је против књаза'', ''то књаз жели'' и т. д., то је у ствари мала разика. Ту се нигде не види: је ли то корисно за народ или не, већ се одмах подмеће личност кнежева.

Може нам се замерити што овакве приватне говоре без јансог доказа, износимо на јавност, али шта му дргао. Ми волимо да нам се пребаци ''недостојанство'' и ''нелојалност'', но страшљивост у заступању народних интереса. Ми држимо да се буџаклијским средствима ради и против слободне штампе и за жандармерију, и то јавно кажемо.

_________
Напомене:

[1] - При крају скупштинског заседања 1873. године леви либерал Каљевић са још 38 посланика тражио је већу слободу штампе, што је и поред знатног отпора нових посланика владином противљењу, било одбачено.

[2] - Мариновићева влада пристала је да у скупштинску адресу уђе и захтев о измени закона и штампи.

[3] - За време друге владе кнеза Милоша, у ''Српским новинама'' критикована је зставобранитељска влада, али је касније спречавано слободно писање о разним актуелним проблемима на страницама тог листа. Такође и на почетку намесничког режима у штампи је критикована апсолутистичка политика бивше владе кнез Михаила, али је убрзо затим уношење мишљења супротно владином било сузбијано.

[4] - Министар војни није допуштао официрима учешће у раду друштва које је издавало ''Јавност'', отуда је председнике крегујевачке Друштвене штампарије, капетан Сава Грујић, због те делатности био отпуштен из службе.

[5] - Ова имена односе се без сумње на мање значајне политичке личности, чланове дотадашњих влада.

[6] - У јесен 1873. још увек није био истекао мандат народној скупштини изабраној 1871. године под намесничким министарством Радивоја Милојковића, у којој је нападан и ''Радник''.

[7] - Под намесничким режимом, због притиска полиције и непостојања организваних странака, политичка делатност грађанске опозиције развијала се добрим делом, на састанцима и договорима њених првака по њиховим приватним кућама.

[8] - Приликом скупштинских заседања, још опасније било је уобичајно да поједини политичари, а и сама влада, раде на придобијању народних полсаника лично или преко својих људи по ''механама'', где су посланици одседали.

Преузето из: Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.

Електронска обрада: vihor92@gmail.com