S.Marković - Kragujevac, 5 decembra

Написано: Чланак је непотписан.
Извор: Светозар Марковић, Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.
Први пут издато: ''Јавност'', бр. 17 од 6. децембра 1873.
Електронска обрада: vihor92@gmail.com


Г. Чумић после дугог ћутања проговорио је први пут у скупштини и његов први говор изазвао је бурно негодовање код народних посланика. Да кажемо најпре шта је било повод томе говору.

У скупштини се претресала једна жалба неке удовице против неправедног решења касац. Суда, у којој жалитељка тражи или да јој се осуди касац. Суд да јој плати накнаду, или да јој плати држава. Министар правде одбио је жалитељку стога што ничим не доказује да јој је касација учинила штету из користољубља или нехата, а мимо тих случајева касац. Суд је неодговоран за своје пресуде. Повело се питање да ли је скупштина надлежна да разматра дело, т. ј. да прибави уверење је ли заиста пресуђено по закону или није. Као што је посланик Бошковић објаснио ту ствар у одговору министру унутар. Дела, скупштина је била потпуно надлежна да дело размотри, иначе нема смисла што се жабе подносе скупштини. Дабогме, закључак скупштине није то што судска пресуда, нити се њоме може оборити решење касац. Суда, али свакојако она има неке важности. Разматрањем дела скупштина може добити материјала да и самог министра позове на одговор ако види да је неком учињена неправда. На сваки начи нскупштине се тиче да види како се правда у земљи врши, те да потражи лека против неправде својим путем: било да интерпелише министра зашто поставља и трпи неспособне судије, било да путем предлгоа тражи преустројство судова, било да тумачи законе који су нејасни или се криво тумаче. Разматрање жалбе увек је важно за народ и народну скупштину да види како се правда у земљи врши и ако се обично жаљитељу не може помоћни против судског решења.

Ако су неки посланици и прекорачавали у својим говорима границе скупштинске власти по данашњем уставу - то је била мањина[1]. И та мањина лако би дошла на право законито земљиште да јој се ствар просто објаснила. Место тога г. г. министри почели су да оспоравају скупштини саму надлежост да расматра дела жалиоца са стране законитости судских решења. И г. Чумић место да покаже скупштини праве границе њене власти, и то баш до крајњих граница садањег устава, као што се од њега очекивало, устао је дачита скупштинарима устав, да им набраја њихова ограничена права (што су и они и без њега врло добро знали), и да им оспорава једно сићушно право, расматрање жалби. И то са каквом ватром и жестином, као да је ту реч о богзна чему. То је дошло и ''јаничарство'' и ''растројство'' (неизбежни) ''стид'' пред Европом и т. д.

Али ова ватрена беседа није учинила ништа друго но је само увећала раздраженост народних посланика - као што се то могло предвидети. КАд је пала прва ''крупна реч'' од посланика Арсе Лукића, да се у народу говори да касација суди некако у атар богаташима - огледало се у скупштини некако опште одобравање од стране народних посланика. Ту већ није могло ништа помоћи позивање г. министра правде на закон - да се не сме нападати уопште неко надлеженство, већ треба именовати лица и изнети доказе. Такво позивање изазвало је одмах именовање појединих лица и жешћу препирку. Видело се јасно из дебате оно дубоко укорењено неповерење народа у чиновнике и у правичности касационог суда. Може ко узимати у заштиту поједине личности и установе, али нема сумње да се у нашем народу развило дугачком историјом неповерење и ненавист спрам чиновништва. То није ненасти спрам појединих људи - на против, има појединих чиновника које народ веома поштује - то је управо ненавист спрам сталежа. Може сваки узимати како му драгу, али кад се проучи наша историја, ова мржња на чиновништво као сталеж сасвим је оправдана. Историјски грех лежи на нашем чиновништву и она мора да одговара и за своје претходнике - до своје ''кончине''.

Г. г. министри као да нису разумели ову историјску чињеницу, па су се упињали само да одрже ''пословни ред'' и да заштите ''независност судску''. Што се тиче правничких разлога да је ''судска неодговорност'' једино јамство правде и т. д. - ми то можемо слободно да бацимо на једну гомилу са целим бирократским поретком. Разуме се, људи који не умеју да замисле друштво без чиновништва, не могу да појме ''правду'' без ''судске неодговорности''. Али ми знамо поуздано да се народи на западу ратосиљају те правде, која је ујамчена ''судском неодговорношћу'' и траже лека против ње у изборним студијама, пороти и контроли над самим највишим студијама. Ми се радујемо што наш народ са својим патријархалним појмовима не може да се помири ни са ''судском неодговорношћу'' као ни са целим бирократским системом, већ тражи да скупштина буде контрола и над правосудством.

Кад господа као: Крстић, Радовић, Панетелић и министар г. Ценић[2] не би разумевали народне појмове о правди и праву скупштинском - то нас не би изненадило, али нас је заиста изненадило неразумевање г. Чумића, што он у чисто народним појмовима налази подметање и натуривање са стране.

Нас је заиста изненадило да у говору г. Чумића, који је управљен на скупштину, чујемо одговоре на новинарске чланке. Очевидно тичу се ''Јавности'' оне речи г. министра, како има људи који ''растурају у скупштини'' мисли да народ (и скупштина) има ''сва права'', а да кнез нема никаква права; да то има у земљама које се зову ''републике'' да у нас кнез има врховно (суверенско) право, да га он у неколико ''дели са скупштином'' и т. д. Зашто је то требало г. Чумићу да напомиње? Да ли да претстави народу ''републиканце'' - (''бунџије'' - разуме се), који то ''мож' да'' исповедају ли што друго?

Што се нас тиче, то нас неће заплашити да казујемо народу сва она права која треба да има, а којих сада нема, па макар г. Чумић сутра одмах опозвао своју реч и свој попис да ће у Србији бити ''слободна исказивања мисли'' за његова министровања[3].

_________
Напомене:

[1] - Односи се на посланике који су заступали гледиште да народна скупштина може мењати судске одлуке.

[2] - Познати правници, законописци и министри правде тога доба. Већином су тада били чланови скупштине као посланици.

[3] - Тиче се расписа којим је Чумић, као министар унутрашњих послова, био допустио слободу штампе одмах по преузимању ресора.