S.Marković - Kragujevac, 28 novembra

Светозар Марковић
Крагујевац, 28 новембра

Написано: Чланак је непотписан.
Извор: Светозар Марковић, Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.
Први пут издато: ''Јавност'' бр. 13 од 3 новембра 1873
Електронска обрада: vihor92@gmail.com


Намерни смо да прогорворимо о нашем уставу, о коме се већ повела реч у нашој скуптшини приликом дебате о адреси.

Пре свега да објаснимо нашим читаоцима шта значи устав по нашим појмовима.

У свима земљама западне Европе устав је, пре свега, нека погодба између владаоца и народа. Владалац тамо стоји на једној страни као нека сила за себе; он има нека своја права, која су му урођена од вајкада, а дошла по ''милсоти божијој''. На другој страни стоји народ са својим правима, која он управо прима од владара као неку милост[1]. Осим тога, како су се тамо развијала различити сталежи као: племство, свештенство, имућније грађанство и остали раднички свет - сви ти сталежи стоје са својим оделитим правима. Сваки горњи сталеж има понеко право које је он од искони наследио, од кога он само по милости удељује понешто простом народу. Најмање права а највише терета припада радном народу, који чини огронму већину у друштву.

Шта је, дакле устав у тим земљама? Он је не само погодба између владара и народа, већ је управо погодба између владајућих сталежа и народа с једне стране, а, с друге стране, између владајућих сталежа, народа и владара.

У уставу се одређују одношаји између држављања уопште; одређују се основна права сваког члана: право личне слободе, својине, говора и удруживања, његова законодавна власт и т. д., али се непрестано огледа да има неко одозго, који та права дели ароду, који за себе задржава бар половину, а често и више од половине свију права што их држављани имају.

То је дошло отуда што је било некада време код тих народа кад су владари, племићи и попови сматрали сву земљу као своје имање, а све људе као своје робље, па су се људи бојем отимали од својих господара, док се није дошло до ''устава'' где је и некадашња раја задобила нека права. А, дабогме, од раје задобио је онај већа права који је био гогатији. А да ли је наш устав постао на тај наћин? Да ли смо се и ми развијали као сви народи западне Европе?

Нисмо.

Турци су истребили старе владаре, који су имали ''историјска'' права да владају над радним народом. Турци су уништили све сталеже који су господарили над радним народом. Они су остали једини господари над српском рајом. Српски сељак - раја - отерао је турске господаре и постао је слободан народ без икаквих сталежа.

Српски владари дошли су на престо слободним, народним избором. Према томе, они немају никаквих других права но оно што им је сам народ дао[2]. Право њихово, то је дакле просто добровољна уступка од народа. Границе њихових права - то је просто народна воља.

Има до душе један основ - султанов хатишериф[3]. Султај је спрски народ сматрао као своју својину; једанпут ју је поклонио Обреновићима, затим Крађорђевићима, после опет Обреновићима - кад му се како допадало. Али слободни српски народ није никад признавао султану право својине над собом, нити ће га кадгод признати. И ми мислимо да нема Србина који би се усудио да у српској држави сматра вољу и милост султанову као извор нечијег права.

Ово што велимо нису празне речи, већ то доказују све наше буде и преврати у којима су мењани кнежеви. Што се говори да су наши великаши ''правили буне'' само да дочепају власт - то је само пола истине. Цела истина је то да је наш народ бивао незадовољан с извесним владама и желео да их се отресе, а великаши су се користили овим народним расположењем и позивали га на буну. Народ је увек сматрао да има право да збаци једног кнеза, који му зло ради, па да постави другог, у кога се више уздао да ће радити добро[4]. И великаши су признавали то право српском народу, само су гледали и радили да то право употребе на своју корист. Народна скупштина увек је позакоњавала промену кнежева и изрицала врховну власт народа над кнезом. Султани, са свима својим надувеним хатишерифима, у ствари ''поклањали'' су право владарско у Србији ономе кома га је народна скупштина предала.

Ми овим хоћемо да кажемо и докажемо то да у српској држави народ не прима своја права од владара, као неку милост, нити има да се погађа с владаром и неким владајућим сталежима за своја права, већ народ даје право и владару, као и свакој другој власти и то онолико - колико да.

У томе лежи огромна разлика између српског народа и његовог појма о уставу и народа на западу и њихових устава. Ову разлику наша господа, која су ''штудирала'' уставе на западу (ал' их нису добро проштудирала), нису хтела или нису умела никад да увиде и оцене.

Ми ћемо доцније показати какве различите последице истичу из ове разлике. За сада нам је толико било нужно да кажемо да би јасно увидели: шта мора бити устав по појмовима српског народа.

Устав је основни закон у коме сам народ одређује основна права сваког члана државе, као и права кнежева. Устав је дакле главни закон. Сви други закони, којима се ујамчавају различита права грађана, одређују различити одношаји грађана према властима и т. д., морају имати свој основ у уставу. Никакав закон не може да крњи она права и да ограничава оне слободе које су уставом ујамчене. Али, разуме се, та основна начела морају бити у уставу јасно изречена.

С овог гледишта ми ћемо да промотримо наш устав.

_________
Напомене:

[1] - У западноевропским државама у којима су феудални елементи били још увек јаки, као што је то био случај у Француској после бурбонске рестраурације, устав је сматран дарованим од владара, по његовој милости.

[2] - Сви српски владари, до Марковићевог времена, били су изабрани или бар формално потврђени од стране народне скупштине. Тек отада почео је дефинитивно преовлађивати принцип наслеђивања престола у оквиру једне династрије, без припита скупштине.

[3] - Формално, за постојеће вазалне односе Србије према Порти још увек су важили хатишерифи од 1830. и 1833. године, мада је државноправна пракса ибла већ у много чему превазишла њихове одредбе.

[4] - Формално и кнез Милош (1839) и Михаило (1842) у Александар Карађорђевић (1858) били су збачени с престола одлуком народне скупштине.