Posetite stranicu ''Doba Heroja''

''Doba Heroja'' - NOB, Josip Broz Tito, Socijalisitčka Jugoslavija itd.

15. srp 2008.

S.Marković - O našem zakonu o pečatnji

Написано: Чланак је непотписан.
Извор: Светозар Марковић, Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.
Први пут издато: ''Јавност'', бр. 8, 10-12, од 22, 24, 26, и 27. новембра 1873.
Електронска обрада: vihor92@gmail.com


Пред нама је наш закон о печатњи (штампи), који је издат у Крагујевцу 23 октобра 1871, којим је заменута цензура у Србији.

За време цензуре сваки спис одлазио је најпре одређеном цензору на преглед; овај је изрицао суд може ли се дел штампати или не онако какво је или треба што изоставити или изменити. На тај начин зависило је од воље цензорове или, тачније, од воље оних који су цензора поставили, хоће ли што изаћи у јавност или неће. Али зато пошто је један спис издржао цензуру, ни писац нити ико други није био одговоран пред ким за своје дело.

Да видимо у какво је стање посављена наша штампа новим законом. Да узмемо само оно што је главно.

Пре свега, новим законом уништена је пртходна цензура, т. ј. дело не мора пре штампа да се носи никоме на оцену да ли се може штампати или не, већ се може одмах штампати. Али у законо зато по новом закону: 1) нејасно је и неодређено ко је саучесник у кривици учињеној штампом, па се мже рећи да је штампар одгоовран за сваку кривицу, као саучесник писца; 2) кажњиво дело сматра се да је покушано чим је штампано, а као покушај казни се; 3) сваки спис пре но што се из штампарије изнесе на 1 сахат мора се јавити на преглед месној полицијаној власти - новине на сахат раније, књиге од 1 до 3 дана према величини; и 4) полицијана власт пошто је лист или књигу узаптила ниеј обавезна да за одређено време мора предати тужбу суду да овај реши има ли места забрани или не, већ може просто спис узаптити, а не предавати никакву тужбу.*

Пошто су ове четири тачке узакоњене у ствари узакоњена је цензура, само у много горем облику но што је пређе била. Ми ћемо то доказати проматрањем самог закона и фактичним примерима како се овај закон практиковао за ово близу две године откако је ступио у живот.

Да узмемо најпре прву тачку. Штампар је прост занатлија или предузимач, који обично не зна никакву науке, не исповеда никаква политичка или друштвена начела; он само ради штампарску радњу зарад своје заслуге, и за њега је свеједно хоће ли штампати свадбени позив или научно критику, трговачки рачун или декларацију, или политички преглед новинара. Он обично и не чита нити може да чит списе који се у његовој штампарији штампају, јер он има свој други посао, тј. управу над самом израдом у штампарији; а и да их чита он не зна законске финоће и неможе никад знати да ли има у спису књижевног дела или не. И тај грешник мора једнако да стрепи да га не спопадну за јаку као кривца, ни крива ни дужна. Ни по каквим правничким појмовима не би могло да се узме да и штампар може бити кривац у делу за које он не зна да и штампар може бити кривац у делу за које он не зна но да је учињено а, међутим, по нашем кривичном законику може се узети увек да је саучесник, кад год он не докаже да није читао дело којим је учињена крвица, јер ако је читао спис, па га ниеј разумео, то га неће пред законом ослободити од саучешћа у кривици. На тај начин њво шта се постиже кад се то узакони:

Полиција кад добије у руке спис који јој се не допада а, међутим, зна да по закону у том делу нема кривице да се може казнити, зове писца или уредника па му се просто каже да ће тај и тај спис или број узаптити, ако се писац или уредник не сагласе да ово или оно избрише или замени. У каквом је положају писац или уредник? Ако је то периодичан спис - новине - уредник просто мора да пристане да му полицја све избрише што нађе за добро, или мора да престане са својим издављњем. Ево зашто: полиција има право да узапти новине па да преда суду дело на решење. Суд може ослободити новине од забрана, али тек после неколико месеци, кад тај број можда нема никаквог интереса за читаоце. Даље, полиција може учестати забране, судови могу све ослободити, али за то време лист је изгубио уписнике, што нико неће да држи новине које не излазе. Али осим тога полиција има право да узапти један број новина, а није јој одређен рок докле ова мора предати тај број суду. Користећи се том празнином закон полиција заиста, кад јој је нужно, узапћује новине па их не предаје суду никако. Ми знамо више таквих случајева из новинарске практике. Тако је, за прилику, узапћен један број новина које су излазиле у државној штампарији само стога што уредник није хтео да изостави неки чланак о адвокатима у коме тако ечевидно није било никакве кривице да сам државни чиновник, који је тада заступао фактора, није хтео да избаци тај чланак из штампе, кад се полиција њему обратила. Разуме се, за тај број новина полициај није тужила суду ни уредника ни штампара. Има случајева да је полција узапћивала чланке прештампаване из страних новина, које су код нас познате и пропуштене, а има и таквог случаја - да је нека ствар пропуштена у новинама а забрањена је после, пошто је из истих новина прештамана у књижицу. Уредништву до душе остаје право да се тужи на незаконистост полицијаног поступка. Али све што уредништво може добити таквом тужбом то је нека партница за време које би лист остао непрестано узапћен, и полсе то би могло уредништву навући беду да се такви поступци учестују. Кад уредништво зна за овакву моћ полиције оно, дабоме, мора да попушта - мора да пристане да се бришу поједини редови или цели чланци из новина, него да се узапћују целе новине. Али то је изванредна реткост да штампар сам не избаци из штампе сваку врсту коју само полицја обележи као ''незакониту''. Разуме се, штампар као прост занатлија не зна шта се може по законо штампати а шта не, па зато сматра као најсигурније да се најпре обрати полицији. И заиста сад је у Беогреаду члан полиције фактично цензор свију новина осим званичних. По закону требало би да се најпре новине штампају па да се шиље полицији по један примерак на 1 час пре но што изађу из штампарије, а после једног часа да се новине слободно растурају, ал иуредници и штампари да се не би узалуд штетили, морали су да одустану од штампања листа, већ просто шиљу коректурне листуве у полицију, па ова лепо ''црвеним'' или ''плавим плајвазом'' обележи све што није ''у реду'' да се штампа, па се то избаци, као год у време незаборављене цензуре.

Цензура се дакле у самој ствари врши под данашњим законом о штампи, који је ђоја хтео да уништи цензуру. Колико је ова цензура теретна за писце и штампаре, то зна само онај који се бавио штампарским послом. Пре свега, у Србији нема полицијског чиновника који би семо пропустити ма шта што би само било по његовом сталежу неповољно претпостављеном или уопште власти, не разбирајући да ли је то ''неповољно'' у самој ствари законито или не, а може се десити да чиновник у самој ствари не зна тачно да л' се нешто сме пропустити или не. Ту се дакле надлежни полицијски чиновник мора сваки час да обраћа надлежном министру с питањем: миже ли се пропустити или не - тек да се не замери лично или да се осигура. Али како по закону нема више него 1 час времена за сав тај преглед, то се доскаче на овај начин: по закону чим се лист донсе полицји, надлежни чиновник вљао би да изда од своје стране признаницу у колико је часова примо лист; али он каже: немам кад, дђи после 2-3 часа. На тај начин полцајни чиновник може да ''нема кад'' да изда признаницу докле год се на надлежном месту не увери да ли се нешто може пропустити или не. Оваквим поступањем чине се страшне сметње и штампарију и уреднику. Радници морају често до мркле ноћи да чекају док дође коректурни лист да га исправе и отштампају, па често морају другог дана да раде оно што су могли јуче још зарана урадити. На тај начин радници губе од своје зараде, јер се за коректуру ништа не плаћа, а они, очекујући из полицје коректуру, дангубе; губи и штампар што му леже сложена слова и задржава му се посао дуже но што би то било нужно да је закон о штампи удесан; губи уредник што мора да плаћа за онај чланак који је већ сложен, па се мора избацити цео, а још више што се лсит задржава од поште те не може на време да се експедира. Често се овим задржавањем листова у полицји, избацивањем чланака начини таква збрка у излажењу лисста да лист, који би требало да за 2-3 дана изађе раније, излази у исто време са идућим листом или је уредник принуђен да сасвим тај број изостави и штампа ''додатак''.

Да се све овако ради посведочитће сваки уредник независних новина и сваки штампар. На тај начин киње се и писци и читаоци који плаћају лист, још се наноси листу материјална штета што често читаоци неће да држе новине које ''неуредно излазе'', не разбирајући до кога је ту кривица.

Увиђајући све ове незгоде неки су посланици 1871 године донели предлог скупштини да се законо о штампи измене чланови 6, 26 и 27, т. ј. они чланови који обавезују штампара да шиље по један примерак полицији на 1 час пре разашиљана листа, и по којима је штампар ил издавач одговоран за кажњива дела учињена у листу[1]. Предлагачи који су хтели да се ови чланови измене у главноме наводили су оне разлоге што их ми споменусмо. Противници предлога, скупштинари, у главноме износили су два разлога да се у закон не дира: прво, што је он удешен да нико не може написати против владе, кнеза и земаљских интереса па да ''побегне и не буде кажњен'', и друго, за то да се нико не би могао ''грдити'' преко новина.

Питање о кнезу стављамо на страно, јер држимо да у Србији нити је коме падало напамет нити ће падати да пише ''против књаза'' и да онако од обести навлачи себи неколико година робије или бегство из земље. Ово и не држимо да ко узимље за озбиљан разлог, већ се само умеће онако, бркајући појмове ''књаз'', ''влада'' и ''земаљски интерес'' да изгледа ''страшно''.

Но шта значи писати ''против владе'' и против ''земаљских интереса''? Има људи који држе да је интерес наше земље да се прави код нас железница: они су на влади и имају већину у скупштини па је и скупштина решила да се железница прави. Али има људи који држе да железница није од користи нашој земљи и пишу против тога - јесу ли ти људи противници интересима наше земље? Има људи који мисле да је интерес наше земље да имамо ћумручку заштиу а има их који су томе противни, који са за - акоји против земаљских интереса? Има људи који хоће код нас општинску самоуправу, тј. да се општина ослобди од туторства полицје, а има који су против тога, који су за - акоји против ''земаљских интереса''? Има људи који држа да је у Србији неопходно 17 окружних начелништва и таолико среских канцеларија са целим персоналом, а има их који мисле да је то сасвим непотребно и управо штетно за нашу земљу, и да управа земаљска може бити много простија и јевтинија - јесу ли ови последњи противни ''земаљским интересима''? Има љуси који мисле да је за наше правосудство преко нужно да имамо 17 окружних судова са апелацијом и касацијом у Београду, са целим многобројним ''персоналом'' и целом заплетеном судском процедуром, коју прост човек никако не може да појми - аима их који држе да је све то сасвим недужно, да се уа наше околности може удесити много простије, јевтиније и праведније суђење: је су ли они противни земаљским интересима? Има људи који мисле да је код нас неопходан овакав систем контролисања државних прихода и расхода као што је данас, а има их који мисле да се то може удесити сасвим на други начин, да наор има непосредну контролу, а не само да м усе читају опште сифре које су у буџету написане - јесу ли ови људи противни земаљским интересима? Има људи који држе да је за нашу државу неопходно да троши 30 до 35 милиона гроша просек сваке године, а има их који мисле да се разумним уређењем и економијом та цифра може смањити за десетак и више милиона, па и од ове цифре да се више од две трећине могу употребити на економске и просветне цељи - јесу ли ови људи противни земаљским интересима[2]?

НАвели смо доста примера из којих се очевидно види (барем ће видети сваки који неће за инат да говори) да може неко бити противан целом судском, полицајском, финансијском и уопште државном устројству, па опет не бити противан ''земаљским интересима''. Ово је признато и самим кривичним законом, почем се не сматра као кривично дело критика на државно устројство и установе, као и на радњу појединих органа државних. Нашто да се сотави ћефу или разумевању појединих људи да они могу пропустити или не пропустити нешто што по државним законима никако није кажњиво дело?

Види се сасвим јасно да се и овај разлог: писање ''против земаљских интереса'' не узимље озбиљно, већ се то узимље ради улепшавања оног трећег разлога: писање против владе. Види се сасвим јасно да сви они бране цензуру полиције, хоће у ствари само да спрече да се не пише ''против владе''. Што они уплећу с једне стране кнеза а с друге стране земаљске инересе, то је само да једним заплаше прост свет, с другим да му изнесу ствар у лепој боји. Да видимо дакле овај први и главни њихов разлог: писање против владе.

Шта је то управо: писати ''против владе''? Да би то могли разумети ваља најпре разумети шта је то влада?

Ако се узме са гледишта државног, влада је врховна управа земаљска; њој по земаљском уставу припада власт да извршује све државне послове преко својих ''органа'' како за добро нађе, зашто она опет по законима земаљским народу одговара.

Ако ли погледамо одоздо, са народног гледишта, то су неколико највећих чиновника у земљи, који имају највећу власт. А ''органи'' владини - то су сви чиновници разних ''надлежатељства'', који раде разноврсне послове и имају разна права и разну власт - према своме положају.

Чиновници који имају највећу власт - министри, бивају сасвим различити по знању и по карактеру: учени и неучени, даровити и глупи, стари и млади, врста карактера и слаботиње, људи са одређеним начелним правцем и људи без икаква правца, себични и несебични и т. д., уопште имају све врлине и све мане онога друштва у ком се образују и из кога долазе на министарске столице.

Они долазе на министарске столице на врло различит начин: неки заиста по способности, по правој државној потреби; други просто по годинама службе; неки по заслугама према владару, неки из спољних политичких комбинација, неки опет из унутарњих политичких комбинација, а неки просто из политичког пријатељства и т. д. Према томе, дешава се да су неки сасвим способни за она места која заузимљу; код неких је та способност сасвим условна и сумњива, а неки су очевидно сасвим неприправни и неспособни за место на коме су - они просто попуњавају министарски кабинет ма из којих узрока. Сваки зна да је тако увек бивало и увек бива, не само код нас, него и код свију других држава, осим ако хоћемо да се лажемо да је ''код нас друкчије''.

Писати ''против владе'' не може се никако друкче разумети но да неко доказује да неко министарство не ваља или у целом свом саставу или у својим појединим члановима, било што су извесна лица неспособна за оне гране управо које заузимљу (н. пр. неа стручног знања или нису предузимљиви, вредни и т. д.), било што је њихов општи политички правац рђав - у земљи или споља. Оси мтога, може се још узети као писање против владе ако ко износи поједине злоупотребе, насиља и незаконитости владине на јавност - дакле окривљује владу или поједине чланове њене просто за кривична дела, за која су они и као чиновници и као грађани одговорни.

Нема сумње да сваки грађанин има не само право него је управо дужан да износи на јавност свако противзаконо дело владе из појединих њених органа. Кад би још и ово неки народ хтео да спречава, то би значило да је он тако подао, тако ропски затуцан да он силом хоће да га гњече и тиранишу. На тај начин нема смисла оставити на вољу полицајном чиновнику или његовом министру да од његове воље зависи хоће ли се тако нешто штампати или не. Али може се рећи да се ту може лажно штампати, па не треба допуштати да се лаж и клевета по земљи распростире. То је пре свега невероватно да ће који онако олако штампати лаж и клавету против власти, јер се то по нашем кривичном закону врло строго казни. Осим тога, сваки зна да би таквим лагањем новине саме себе упропастиле. Ако се судском пресудом покаже да је нешто лажно и измишљено пуштено преко извесних новина, тиме ће оне тако поткопати веру у своје истинољубље да им се други пут неће веровати и кад имају најтврђих доказа. У интересу је дакле владе и њених органа (као и у интересу народа) у управо част је владина заложена у томе да се свакада такве стваеи пропуштају у јавност. Судови ће увек бити пре наклоњени да суде пристрасно према влади, од које зависе, но према приватном лицу. На тај начин влади увек остаје да судском пресудом најтврђе и најсигурније побија лаж и клевету да спречи њено растуривање, а и у исто време да казни клеветника и обузда клетву убудуће.

Да је то тако као што говоримо показала је већ довољно досадања практика наше штампе. Ми знамо случај где полиција ниеј пропустила прост допис из једне сеоске општине у којима дописник са својим именом и презименом јавља да у некоом месту ћата истерује порезу продајом имања, а сам није платио општински прирез, да му се више пута тражио. На против, не знамо ни једног једитог случаја да је који од наших озбиљних листова (''шаљиве'' изузимљемо) изнео и један лажан факт о каквом ''незаконитом'' поступку владе или власти.

Остаје да видимо још оне случајеве кад се штампом удара на непосредност владе и њених органа.

Неки посланици спомињали су у скупштини 1871 г., кад се водила реч о измени споменутих закона, како неке новине изврћу факта кад говоре о владиним делима и за доказ спомињу неке дописе из тога времена о некој непоправљеној ћуприји у Параћину, о некој штедионици и још нешто о министру просвете, свега 3-4 случаја где се влади замерила непажљивост и нетачност[3]. Заиста ако има ичега што срамоти српску штампу то је што се могло у 1871 години изрећи и наштампати у протоколима народне скупштине тако сићушно замерање. То показује најјасније како је јадна и ништавна наша штампа и наше ''јавно мњењ'' кад се и онакве ништавне ситнице наводе као ''велики грех'', као преступ граница слободне штампе! То је заисте грозан појам о штамп! А ево сад нек се повезе ко хоће од Копривнице до Јагодине, наћи ће 2-3 ћуприје срушене на главном друму цариградском; ту толико кола долази са путницима и еспапима преко јаруге и то лежи више од године дана неопревљено. Па колико има случајева у нашој земљи да се друмови и мостови оправљају так онда кад се чује да ће онду ''проћи књаз''. Зар се и такве ствари не смеј услободно претрести? Па зар и ако ту писац буде неизвештен добро или необавештен - зар је то какав преступ? За то и постоје ''званичне иисправке'', да се такве нетачности исправе. Међутим, исти говорници нису обратили пажњу на оне случајеве где је извештај новина био тачан, а, на пртоив, ''званична исправка'' нетачна. Читаоци а мож'да и скупштинари опоменуће се препирке из оног времена у једним тадањим новинама п презадуживању и пропадању нашег народа уопште и посебице у округу смедеревском и о ''званичној исправки'', која је то одрицала. Од тог доба наступила је таква криза и такво немање у целој Србији да сви владини органи то принају и траже лека, и баш у смедеревском окргу богата Јасеница, која је до пре 3-4 године спадала у најбогатије крајеве наше отаџбине, сада је запала до гуше у нокте зеленаша и интерешџија и продаја имања иде у њој гомилама. Очевидно ту су дописници из народа имали мног поузданије извештаје но влада, која је такве чињенице одрицала. Ми хоћемо воим да кажемо само то да се не може уписати ''ни за лек'' у какву погрешку, ако у неке новине дође нетачан извештај о каквом владином делу, кад влада, која има нетачан извештај о каквом владином длеу, кад влада, која има толико средства на расположњеу, може да не зна право стање народа, које је - неизмерно важније него параћински мост или ваљевска штадионица.

За своју незакониту радњу министар, као и сваки његов потчињени чиновник, договоран је по закону ка преступник. Али за своје незнање, немарност, неуредност, непажњну - уопште за своју неспособност министар никоме није одговоран. Тим више мора се у овој области оставити најшре поље штампи, да у овом правцу она може претресати и критиковати њихов јавни рад. Јер то је управо једини пут да се обелодани шкодљив утицај појединог чиновника или целе владе, те да се или она промени или да измени и поправи свој рад.

Код нас нема јавног мњења. Код нас се мењају министри, тј. мења се влада, а народ не зна зашто. Народно претставништво ниеј никоме члано изјавило неповерење, а још мање целој влади, већ, на против, свуда се говори о непрекдиној једнодушности народног претставништва с владом[4]. Како је то могуће кад на владу долазе непрестано људи са различитим стручним знањем, разним политичким правцем и разним карактером?

Наш јавни живот био је увек мртав, а наша штампа увек тако свезана, тако понижена, тако утучена да није смела ни могла да има утицаја на образовање јавног мњења. Код нас нема ни једног независног листа који би био јавни орган једне партије[5], која има своја јасно одређена начела, програм о унутарњем устројству државе и спољној политици, као што то мора бити у свакој земљи где има људи који заиста имају одређеног мишљења о овим стварима. Нити може код нас постојати такав лист кад се не сме писати ''против владе'', тј. пртоив оног државног устројства које људи на власти сматрају за најбоље, и кад се код нас не може критиковати владин политичан рпавадц и изнети други, који је њој противан. Може бити да за оне људе који су на влади ''није у интересу'' да се пише ''против владе'', али баш земаљски интерес захтева да се сме слободно писати против владе; да се сме слободно удрарати и на владину неспособност и на владину несавесност. ЗА сваку лаж и клевету постоје закони, па нек се казни сваки који хоће да црни потене људе и поштени рад. Али зато што сем оже десити овакав случај пречити да се не може писати истина ''против владе'', очевидно је противно интересима народа.

Остаје да промотримо још последњи разлог: да се спрече грдње по новинама. Ово је тако ништаван разлог да готово не би ибло вредно о њему говорити да нема међу скупштинарима простих и поштених људи који то заиста сматрају као неко зло коме је крива штампа. Ама ко је крив кад се код нас поштени грађани сваде и изгрде, па и псују у кавани, на улици или ма где на јавном месту? Очевидно ту је криво необразовање тих људи. Па треба ли онда сваком човеку који зина де псује запушити шаком уста, и онда га судити што је учини ''покушај'' за преступ? Очевидно то би било врло глупо. Шта да се ради кад има људи толико необразованих да се јавно преко новина грде? Ми држимо да је то сасвим јасно: то је њихова приватна ствар; зато има закона, па нека се тужи коме је учињено криво. Али нема смисла због таквих поступака давати полицји цензуру за сваке списе без разлике. Напослетку, ако је баш већина скупштиен за то, онда нек постави једну моралну цензуру, која би изричито имала право да брише грдње из штампаних списа, али само грдње и ништа друго. Наше је мишљење да би таква цензура била смешна и глупа и управо немогућа, јер би цензори ваљали најпре да изуче или да направе речник од грдња, па да се зна које речи и какви изрази садрже грдњу те се не смеју употребљавати - а ко би то могао да изради?

У самој ствари наша садања цензура није никад заустављала печатање грдња. Могао се сваки грдити колико је хтео; закон о штампи служио је њој сасвим за друге ствари.

Дакле, у самој ствари главни разлог због кога се налажу разне тегобе на нашу штампу то је: да се не може ништа писати против владе. Ми, на против, велимо да је у интересу народа да се сме најопширније писати против владе; да се смеју јавно претресати њена дела и осуђивати како незаконитост и неуредност у раду тако исто и нњзнање и неспособност. Од стране владе само они могу бити противни слободном писању у штампи којима је савест немирна или који немају поуздања у совје знање. Управо чест је владе заложена да се њена дела могу слободно критиковати.

Шта ми дакле хоћемо? То је сада сасвим јасно: ми хоћемо слободну штампу. Под слободном штампом ми разумемо: да се смеју јавно критиковати све установе и сви закони земаљски, да се смеју слободно изности свака научна начела и на осову њих излагати народу све могуће поправке (реформе) и преображаји у његовом стању и живљењу; а тако исто да се смеју јавно критиковати свачија дела која се тичу народног живота, па било то дела приватног лица или чланова владе и управе земаљске.

Тражећи слободну штампу ми нећемо никако да се не одговара за лаж, клевету, опадање и изишљање. Нека сваки одговара за лаж по законима, али нек се најпре изнесе на јавност оно што сек же, да се види у народу да ли је истина или лаж, а не да се по буџацима брише и истина и лаж на гомилу.

Управо за слободну штампу није нужан никакав закон. Постоји кривични закон који прописује казни за сва кривична длеа, од просте клевете на неку личност до издаје земље и владаоца, па ако ма ко учини што незаконито печатњом, нек се казни по кривичном закону. Печатњом се не може учинити нити неко друкчије нити неко веће кривично дело но што су она која закон кривични сматра за кривична. Управо у свима земљама где постоји слободна штампа не постоји особити закон о штампи.

Али ако код нас због разних ''околности'' не би могло да се обиђе без сувишних и непотребних закона, нека се досадањи закон тако удеси да не окива штампу, као што је чинио досадањи закон о штампи. Да би се то дистигло ваља у начел ово признати: да је за штампано дело одговоран само писац (или уредник), а никакако не штампар: да никакво штампано дело полиција не сме узаптит без пресуде судске и да нико соим суда не може изрицати казну, н. пр. давати опомену или обуставити лист, за печатано дело. Ако се ово троје законом осигура, онда по себи отпада ношење печатних списа у полицју пре но што дело изађе из штампе, јер нема потребе да се то чини. Осим ако се хоће да се полицајној власти доставља по један примерак ради знања. На то би се могао писац или уредник обвезати законом.

Према овоме имали би се укинути, или сасвим заменити не само 6, 27 и 28 члан, као што су желели предлагачи 1871 г., но поглавито ч. 25 и 48[6]. У првом вљало би изричито ставити да за писано дело одговара само писац, или ако овај није упознат, уредник или издавалац. Члан 48 укинути сасвим, јер се њиме потире сасвим независност штампе и ставља се воља министру наместо суда и закона. Разуме се да би се према томе морали зменити у истом смислу и остали чланови закона, који стоје у свези са овим које смо споменули.

Осим ових чланова, који спречавају слободу штампе ваља изменити или укинути све чланове који се односе на саму личност уредника. Који год од срских грађана има право да ради ма коју другу дозвољену радњу, нема разлога да му се не да право да не буде уредник. Ако је он незналица - публика ће га оценити и напустит; ако ли је ватрен и лалетљив, он ће брзо ударити главом о зид закона, па ће се навикнути да буде хладнокрван. Напослетку, кад устав признаје да може бити младић од 18 година способан да управља државом[7], бесмислено је тврдит да младић у истим годинама не би био способан да уређује новине!

* Чланови 25, 26, 27, 23, 6 и 12.

_________
Напомене:

[1] - Одредбу о обавезном слању једног примерка неког периодичног списа о полицији, пре растурања, предвиђао је члан 6; чланом 26. биле су предвиђане новчане казне за издавача, односно чланом 27. за штапмара у случају прекршаја.

[2] - ''Има људи који држе да интерес наше земље да се прави код нас железница...'' Ово и следећа у овом чланку изнета гледишта о разним актуелним полтиичким и економским питањима ондашње Србије претстављају различита мишљења, која су тада владала: с једне стране владе и уопште конзервативнијих политичких кругова и насупрот њиховим - Марковића и његових присталица.

[3] - Ове примере наводио је један владин посланик да би доказао штетност измене закона о штампи, о чему је тада био поднео предлог либерални првак Љубомир Кљрвић са још три посланика

[4] - Према уставо од 1869. влада ниеј била представничка, те се није морала обазирати на поверење народне скупштине. Али, карактеристично је да је под притиском скупштине и постојећих политичких односа у земљи уставна пракса убрзо превазишла прописе тога устава, па је баш Мариновићева влада, за чијег је мандата Марковић написао ове редове, сматрала за нужно да поднесе оставку, после гласања о поверењу.

[5] - У Марковићево време још није било организованих политичких странака у Србији. Иако је било листова који су заступали идеје поједних политичких струје, они званично нису представљали њихове органе.

[6] - Члан 25. квалификовао је преступ учињен штампом за делит предвиђен кривичним законом; а 48. предвиђао је да се у случају мање преступа штампано дело не уништава, већ се имају бриасти само инкриминисана места. Видети и примедбу 1.

[7] - Према уставу од 1869. српски кнез постајо је пунолетан и ступао је на владу са напуњеном 18. годином. Нешто више од годину дана пра изласка овога чланка, према томе уставном пропису, кнез Милан је дошао на престо, пошто је био напунио 18 година.

Nema komentara: