S.Marković - Otkuda dolazi naša siromaština?

Написано: Чланак је непотписан
Извор: Светозар Марковић, Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.
Први пут издато: ''Јавност'', бр. 3, 6, 8 и 9 од 14, 19, 22, и 23. новембра 1873.
Електронска обрада: vihor92@gmail.com


I


Опште немање завладало је свуд у Србији. Трговци и људи образовани зову то немање по књишки - криза. Сељаци и уопште људи прости не знају му књижевног језика, али га осећају тако исто па још и више но трговци и други имућнији људи.

Откуда је дошло то опште немање? Како да помогнемо? То су два питања која данас занимају сваког човека у Србији који уме да мисли. У нашим владајућим круговима дуго се одрицала та чињеница - немање - али напослетку она је постала тако силна да је само одрицање постало немогућно о опасно. У последње време сам министар финанције предлаже трговачко-занатлијском одбору питање: који су узроци кризе? А у исто време предлаже на разматрање неке мере, које би као могле отклонити зло. Ми спомињемо ову чињеницу као доказ да нису сам плачљиве ''Јеремије'' који виде све црно у нашој земљи, већ је то ствар која је постала очевидна свима.

Одговори у нашем трговачко-занатлијском одбору могу се у главном свести на два: једни веле да је нашој новчаној оскудици узрок чисто трговачки: несмишљене шпекулације банке и појединих трговаца, куповина турских добара и новчана криза у Бечу и Пешти - што је све извукло новац из трговачког обрта и довело наше трговце у страшну неприлику према кредиторима. Други веле -а ти су, по броју говорника судећи, већина - да еј узрок много дубљи: што је наша земљорадња неразвијена а занати пропали; што ми непрестано увозимо стране бабрикате, црпемо нашу земљу и гушимо домаће занате; што се из наше земље све више новац износи но што се уноси; једном речи: што наша производња не може да намири, т. ј. да исплати нашу потрошњу.

Што се тиче првог разлога, он је толико лажан, колико и ништаван. Давно је познато свакоме у Србији, да је новчана оскудица свеопшта у Србији, а не само на београдско-новчаној пијаци, и да она у Србији постоји далеко пре банакарске кризе и бечког ''краха''[1]. Али и кад би то било истина да је криза само у Београду у трговачком свету, и то услед неразмишљених шпекулација, ми би казали сасвим спокојно: па нека пропадну сви неразмишљени шпекулантни, нек пропадне банка, нек пропадну сви трговци који су се упустили да раде ''на веру''; нека се затворе 50 дућана, нека се сав спап прода на добош, нек оду све тичарије бечке, пештанске и т. д. у бесцење - Србија неће бити нимало сиромашнија. Приходи и извори биће сви сачувани, народно богаство остаје исто и народна производња могла би се одмах после таквог београдског ''краха'' још јаче развити но пређе. Ако београдска пијаца, где се троши више од пола буџета и где лежи више од трећине дуга управе фондова на зајаму, није у стању да се сама помогне, онда нек пропадне сва. Само ње ради није потребно да се држава брине, а нарочито ми смо одсудно противни да се даје државна помоћ на одржање и увеличавање шпекулације.

По нашем схватању, други је разлог много важнији. Управо на први мах изгледа да су ти људи заиста проникли у прави узрок нашег немања. Али то изгледа само на први поглед. Кад се промотри на његове главне предлоге, како да се помогнемо, мора човек да посумња да ли ти људи одиста разумеју оне наше невоље што их сами наводе. Вели се: да установимо берзу, да оснујемо народну банку, да издамо новац од хартије, да ударимо ћумручку заштиту. Нашто је све то? Хоће ли се тиме подићи и усавршити наша земљорадња? Хоће ли се поправити наши занати и подићи индустрија у самој земљи? Хоће ли се тада затворити пут страним фабрикатима и задржати новац у земљи? По обичној људској памети не може се никако појмити да ће ''берза'', ''народна банка'', ''новац од хартије'', ''заштита ћумручка'' и друге сличне ствари произвести пшеницу и јечам, гвожђе и челик, платно и чоху и т. д. До душе, они веле да се подигну земљоделске и индустријалне школе - али то тек као неко спомоћно средство. А што је најглавније они не предлажу никаква начина како да се пренесе главнина и увелича радна снага у нашој земљорадњи и занатима, без чега се увеличање производње не може ни замислити.

И берза и банка и новац од хартије и ћумрук - све се то односи на размену - куповину и продају. Али како се ствара оно што ће да се купује и продаје? На берзи се продају готови производи. Банка даје кредит и посредује у размени, али већ мора нешто постојати на шта се даје кредит и шта се промеће, а то је производ. То исто важи и за новац од хатије којим се производ купује. Ћумурчка заштит претпосавља да има нешто што заштићује - а где су ти занати и та индустрија код нас, којима само треба ћумручка заштита? или: на који начин ће их створити ћумручка заштита?

Ниједна од свију тих мера не захваћа оно што је главно: производњу. А производња је основ, извор размене и кредита, а не обратно.

За производњу треба двоје: рад и главнина.

Рад - то је не само радничка снага већ и вештина и знање.

Главнина - то су алати, машине и материјали за прерађевину, зграде удешене за разне врсте производње, путови и средства за пренос и саобреаћај, а пре свега средства за издржавање радника.

Кад хоће да се увелича имућство једног народа, онда се мора најпре и најпре гледати како ће да му се производња ојача.

А кад се хоће производња да ојача, онда се пре свега мора гледат из основа: да се радна снага умножи и усаврши и да се главнина умножи и усаврши.

Ван овога двога, што је нераздвојено скопчано, нема другог начина да се уништи немање у једном народу.

Да видимо како стојимо ми у Србији у том погледу.

II

Економска наука разликује две главне врсте рада: рад који је одређен да се производња одржи и усаврши, и рад који није за то одређен. Први је користан, а други штетан рад.

У прву врсту долазе, пре свега, они радови којима се производе предмети што спадају у главнину, које смо предмете мало час побројали. Очевидно људи морају непрекидно производити: храну, одело, обиталиште, оруђа, материјале, зграде и т. д. без чега је немогуће живети ни радити. Али за производњу нужно је пренашање једног производа с једног места на друго, а тако исто и за потрошњу, без које производња не би посотјала. За то су нужни радови преносача, трговца и уопште посредника.

Даље за одржање реда и сигурности у раду и уживању, без чега радња не би била упсешна, нужно је да у дурштву постоје суд и законодавство, полиција (као чувар личности и имања), војска и т. д. Е, лепо. Ми заиста признајемо да је све то нужно до извесне мере. Ми признајемо да су ти радови заиста корисни у економском смислу, али само у толико у колико су они заиста неопходни да се држи ред и сигурност. Више - не.

За усавршавање производње нужно је да се међу људима увеличава знање и поштење (морал); за ту цељ нужно је да у дурштву постоје учитељи (у најширем смислу те речи) и народни мислиоци. Сви ти људи баве се корисним радом у економском смислу, али у толико само у колико они заиста увеличавају количину знања и поштења међу људима, а тиме посредно увеличавају производну снагу и уштеђују ненужне трошкове.

Но из ова четири одељка корисног рада вид исе јасно да су радови који производе предмете што спадају у главнину увек корисни; на против, радови из друга три одељка, куда спадају трговци, чиновници, учитељи и научењаци, могу бити од економске користи, а могу бити и од штете. То просто зависи од броја једних и других. Ако, псрам броја душђа и оног ступања развитка на коме се неки народ налази, има мало оних правих радника, а, на против, много посредника и трговаца и чиновника - онда ових предмета неће бити довољно; имућство народа биће мало. И што се више квари ова сразмера, што више расте број непроизводних сталежа, све већма опада народно имућство.

Кад се друштво развија у том правцу, врло се брзо дође до оне тачке где настаје дефицит. Произвођачка већина није у стању да издржава непроизвођачку мањину, и да сама живи у онаком изобиљу као што је живела пређе. Уз то обично долази још и то што се утицајем оне мањине мењају укус, навике и патријархални карактер већине; јављају се потребе које пређе нису постојале и трошкови се увећавају. То је периода где већина почиње место производа да троши своју главнину, да уништава своје приходни извот. Тиме, разуме се, она у будуће себе осуђује да још мање производи а још више да уништава своју главнину, само ако не смањи своје трошкове.

Да се Србија налази одавна на овој тачци, показује наша државна штатистика. Али ми овде нећемо да наводимо цифре, јер, као што се виид из овог проматрања, то је закон, и друкчије не може да буде.

У исто време кад се врши ова подела на произвођачке и не-произвођаче, дели се и сам производ у истом правцу, т. ј. непрестано расте онај део произвођаче и не-произвођаче, дели се и сам производ у истом правцу, т. ј. непрестано расте онај део производа који одлази од произвођача на страну, и не служи на увеличавање и развитак производње.

То је питање о главнини, које ћемо опширније проматрати.

III


Колико вреди укупна годишња производња у Србији?

То је тешко и приближно определити. Ми немамо никаквих података о вредности земљоделске производње, ни о вредности прихода од стоке, ни од сомаћих заната и индустрије. Али нам није ни потребна богзна колика течност. Ако и погрешимо у 10 или 20 милиона гроша, т. ј. по 10-2 гр. На једну душу или 100 гр.на породицу, то није велика погрешка за наше љељи.

У Србији има око 1,000.000 дана орања обрађене земље (по попису од 1867 г.) за сејање сваковрсних корисних биљака. Ми можемо узети, једно на друго, да један дан ораће земље доноси 6 дук. (Ако узмемо да је дан орања 800 кв. Хвати, као што је у државној статистици, то у један хектар иду 3½ дана орања од прилике и она долази на један хектар 21 дук. То је цифра сувише велика и за француску земљорадњу.) Укупни принос од земљорадње износи 6,600.000 дук. За вредност производа од сточарства можемо узети од прилике још толику цифру; дакле укупно 13 милионда дуката. Вредност наше домаће индустрије и заната, као и наши приходи од шуме и винограда, тешко да износе 1/3 вредности земљорадње или сточарства. Управо што се тиче шуме, врло је сумњиво да ли у нас шума доноси икакав приход осим жира и шишарке; у дрвету за гориво и грађу ми управо сатиремо главнину. Ми мислимо да нећемо много погрешити ако узмемо вредност наше укупне производње око 15,000.000 дук. То чини по 12½ дуката на душу, или 62½ на породицу, узимајући округли број душа у Србији на 1,200.000, а 5 душа на породицу.

Ова цифра није никако мала. У Аустрији, по статистици Хауснера од 1865 г., износи вредност укупног прихода од земљорадње, сточарства, шуме, уопште од све сељачке продукције на 5.300 милиона франака на 24 милиона земљоделског становништва или 16¾ на душу. Ако узмемо у рачун да је Аустрија два пута гушће насељена од Србије, да је производњња у њој уопште далеко развијенија но у нас, и да су цене сировинама уопште за 20% и више процената веће, онда се земљоделски приход у једној и другој земљи управо изједначује. Међутим, наша варошка ''индустрија'' једва да износи коју стотину хиљада дуката. У милионима ми је можемо слободно изоставити. Иначе по општим одзивима људи из свију крајева Србији, који познају наш народ, просечан из свију извора доход једне произвођачке (сељачке) породице од 5 душа једава прелази сифру од 60 дук. Сви се више врзу око сифре од 50 дук.

Ми ћемо узети цифру 60 дук. На продицу или 900,000.000 гр. чар. као укупну вредност производње у Србији.

60 дук. на једну породицу! То је управо толико да се може живети у Србији. Какав сувишак може при том да одвоји произвођачка већина за издржавање мањине, која је ''потребна'' према данашњем државном и друштвеном склопу, али која не производи никакве материјалне предмете? И какав део од те производњ може да одвоји та произвођачка већина и као главнину да уложи у своју радњу да би увећала своју производну снагу?

Одговор на та два питања може наћи сваки који познаје живот огромне већине народа у нас и његово произвођење. Нек се нико не вара сразмерно великим извозом сировина из наше земље у последње време. У нас је долазио извоз у последњим годинама до 150 и до 180 милиона гр. Али у тој суми вше од половине - од 103 па до 120 милиона - износи стока и поглавито крупна стока, а то је главнина, а не приход. О томе сведочи и та околност што се у нас стока нагло умањива. То се исто може рећи и за извоз дрвене грађе. Па и сам извоз жита, а нарочито пшеница не показује прави сувишак или ојачање производње. Судећи по количини земље која је засејана пшеницом (око 300.000 дана орања озимице и јарицЕ), у нас једва да би достигла пшеница за домаћу потребу да се наш народ храни пшеничним хлебом. Али наш народ храни се лошијом храном, а пшеницу производи већином за продају.

Кад се погледа списак предмета који се увози у Србију види се такође сасвим јасно да је ту сасвим незнатна она количина која би служила за увечилачање производње; већином су то предмети одређени за непосредни потрошак, т. ј. највише за одржање ове производње каква је.

Кад се све ово узме у рачун, излази јасно да је наша производња тако слаба да би требала највећа економија те да се може неки део од ње одвојити за увеличање главнине. Међутим, не само да се то не чини, но се у нас непрестано извози главнина из земље, и ишчезава за производњу, јер се место ње ен враћа ништа шт би производњу увеличало. Онај јадни и ништавни сувишак, који би се могао употребити за увеличање производности наше земље, троши се непроизводно.

Непроизводно трошење у једном народу јесте: а) сав трошак оних људи који нису нужни за само произвођење - дакле сви сувишни званичници, војници, посредници, слуге и т. д.; б) сав луксуз свију људи, произвођача и непроизвођача без разлике.

Ми не знамо како се дели наше становништво по занимању, али мсилимо да нећемо претерати ако кажемо да у србији има 10.000 људи (представници 10.000 породица) који нису никако нужни за производњу, који се баве дакле нерадом или штетним радом. То су људи који живе од ''интереса'', ''плате'', ''добити'' или који служе њима за личну угодност. Ових 10.00 породица претстављају годишњи трошак од 60.00 дук или 36 милиона гроша. Ако узмемо да се у Србији потроши само 14 мил. Гроша на луксузне ствари (свак исе може уверити из штампаних ћумручких протокола да се може узети и преко 20 мил. гр.), онда укупни непроизводни трошак износи у Србији на 50 мил. гроша годишње.

Да узмемо ствар најпре с теоријског гледишта.

Узмимо да се, ма којим начином учини да се овај капитал (главнина) од 50 милона гроша не троши непроизводно, већ да се улаже у производњу. То значи, место да се издржавају људи који ништа не производе и место да се троши на луксузне ствари, да се тај капитал остави у рукама произвођача; да се њиме попорављају куће, храна, одело и уопште све домаће угодности произвођача; да се земљ удобрава; да се осигура од поплаве и суше; да се реке регулишу; да се путови пограде; да се алати усаврше, да се машине уведу; да се школе подигну, да се набаве учитељи за опште и специјално образовање и т. д. Нека се тако ради за 10 или 20 година - как оби онда Србија изгледала?

Нама ниеј познато как орасте производна снага народа према уложеној главнини. Али свакоме је очевидно да људи с бољим издржавањем, бољи малатима и уопште средствима за производњу много више но људи у којих је све то лошије. Али није само то. Људи у којих је благостање веће, здравији су, дакле мање времена им пропадне у болсети, и у раду боље раде; даље, међу њима је мање непоштења, мање спроова и мање парница и дангубе; мање преступа и мање ''повреда друштвеног поретка''. Очевидно, производња српског народа мора изности далеко више но 900 милиона гроша. Претпостављајући да се непрестано она јсувишак производа улаже опет у производњу, количина гоидшњег производа мора расти непрестано у геометричној сразмери: у течају једног колена она се може утростручити и учетворостручити. МЕсто 50-6 дук. на једну поросицу, може изнети 200-250 дук.

Ово што ми казујемо није производ никакве фантазије, већ последица тачног економског закона. Кад се више троши но што се производи, народна главнина мора да се крњи, а с тим и производња да се умањава. Обратно: кад се један део производња сваке године додаје на увеличавање главнине, производња мора да расте при истој количини радне снаге. А ми још нисмо узели у рачун уможавањ народа, т. ј. увеличавање раднњ снаге, која мора већма да расте чи мсе благостање народно увећава.

Ово теоријско разматрање каже нам шта ваља да радимо у практици, те да се један део нашег непроизводног трошења употреби производно.

У самој ствари, наш друштвени и државни развитак створио је различите непроизводне сталеже или класе.

Једну, која живи од плате и та у облику прлате прима један део земљоделских производа, јер дргуе произвое у нас као и да нема; друга - која поседује између наших произвођача сировина и страних произвођачка фабриката; та прима своју награду у виду ''добити'', али у ствари и она прима и троши један део земљоделских производа. Што се ти земљодеслки производи разменом претварају у чоху, платно, куће, ''меблове'' и т. д., то у ствари ништа нњ мења. Нашим државним и друштвеним развитком све се већма увеличава онај део производа који прелази у облик ''плате'' и ''добити'', а сразмерно умањава се онај део који остаје у рукама самих произвођача. Јавља се напослетку и трећи облик - интерес - који такођњ задржава један део земљоделског произвида. У колико се производња умањава у толико већма расте овај део, који прелази у облику интереса у руке непроизвођача. Незадовољан с једним делом производа, интерес почиње да гута и саму главнину земљорадничку, нарочито непрекретну главниву - земљу.

Сад је практично питање у нас: каквим државним и друштвеним преображајем може да се учини да се у нас смањи непроизвођачка класа на праву меру? Како да се да осталима производно занимање? А то је исто: како да се непроизводно трошење смањи, а увелича производња главнина?

То је дакле језгро питања: како да се помогнемо?

IV


Ако се запитамо: шта је први и најглавнији узрок што се код нас друштво дели тако несразмерно на произвођаче и непроизвођаче? Одговор је сасвим јасан из нашег пређашњег разлагања: наше бирократско устројство државно.

Наше чиновништво гута сву интелигентну снагу земље, која је за производњу неопходна и која је једина кадра да усаврши нашу производњу. Непаметном организацијом државном та се интелигентна снага осуђује често на најбесмиленији посао. Она управо постаје сасвим некористан трошач у друштву, па напослетку престаје и бити ''интелигентна'' снага.

Сви покушаји наше бирокрације да ''одозго'' утичу на развитак народне привреде показали су се крајње ништавни, и већ је крајње време за њу да призна своју нњспособност у том послу и да се одрече од њега. Крајње је време да се преда народу брига о његовом материјалном благостању.

А то значи: крајње је време да се уништењем бирократске системе у државној управи уништи непроизводно трошење и ослободи образована снага и канцеларија.

Питање о самоуправи - то је питање о хлебу.

Не треба нико да се вара данас о томе питању. Нису то ''претеране теорије'' што су их измислиле ''усијена главе'', које траже да се преда самом народу чување личности и имања, суђење, брига о својим економским птребама, о школама, болницама, путовима и т. д. То је изазвала неопходна потреба произвођачке, радничке масе да се ослободи непроизводних тошача, а да се увелича број произвођача.

У сваком патријахалном народу, где је производња неразвијена, самоуправа је управо пиродна и неизбежна. То се огледа у организацији прве српске државе. Ту су бирани судије, т. ј. кнезови магистарски и њима су војводе морале доћи на суд, кад год их који тужи. Врховна управа била је опет у рукама изабраног совјата и изабраног вожда. То је прва организација коју су прости људи одмах појмили као најприроднију и најудеснију за њихове околности. У ствари, данашња напредна наука не тражи ништа више у својим начелима но што је бивало остваривано код разних надора кад год су радни људи имали могућности да се организују по својој памети, према својим потребама.

И нама данас више ништа не треба него то.

Све наше државне реформе могу се поделити на две главне гомиле: једне које се тичу непосредно самог државног устројства; друге које се могу ''замислити'' при ма каквом државном устројству, али само замислити, али ен извршити, и кад би се извршиле не би имале такве последице које су неопходне за народно благостање.

У прву врсту долазе оне мере које су нужне да се оствари амоуправа. У овом погледу ми начелно не идемо даље не што је већ српски народ изрекао у првој српској држави, т. ј. ми желимо исти поглед на општину, на суд, на управу округа као и на врховну управу. Разуме се, не у онако грубом облику, већ према данашњим нашим развијенијим појмовима и средствима.

Према овоме главне реформе могу се свести на неколико тачака:

Ваља предати општинама чување личности и имања, а државну ''полицију'' укинути сасвим. Тако исто предати општинама бригу о свима њеним економским и просветним потребама.

Старање о економским потребама, путовима, мостовима, школама, лекарству - уопште о заједничким потребама једног округа, ваља поверити изабраним одборима из поштених грађана и стручних људи, као што су: лекари, учитељи, инжињери и т. д.

Суђење ваља предати изабраним судијама; а судски поступак удесити тако да се суди само усмено, не само на првостепеном суду, већ и на апелацији. И једно и друго може се удесити на више начина.

Разуме се окр. скупштине су, према таквој управној системи, неоходне и као законодсвство округа и као контрола својих извршних органа[2].

Врховну државну управу предати ''совјету'' изабраном од народа по окрузима, одговорном за своја дела пред народом - совјету који је просто извршилац закона, дакле пуноћник народа коме се даје пуномоћство на одређено време.

Народној скупштини предати потпуно законодавство у стварима које се тичу целе земље, а тако исто непосредну највишу контролу над радњом свију државних органа.

Ми овде нећемо да излажемо начела за нашу државну организацију. У своје време ми ћемо и то учинити, заједно са свима појединостима о организацији наше општине, среза, округа, врховне управе, судова, финансије, скупштине и др. Овде хоћемо само да нагласимо неке главне тачке, које треба да се из основа промене, ако се хоће одиста да сачува наш народ од материјалног и моралног банкротства.

Ваља одузети могућности нашој ''интелигенцији'' да проводи свој век у канцеларији и - кавани. Ваља је принудити да живи заиста од свог знања и поштења. Народ, који је у њој видео само ''власт'' и нерадну ''господу'', треба у њој да нађе другове и учитеље а у сито време помагаче у раду. Уништењем бирократског система уништава се непотребан ''персонал''; сваки који је ''свршио школу'' био би принуђен да учи и даље и то да учи радњу. Непотребани ''фабриканти фасцикла'' постали би организатори и руковачи народне производње, јер би тако само били кадри да зараде свој хлеб.

А народ ослобођен од увреда и притишњавања ''господе'' задобио би веру у људе образованњ, слушао би њихове савете, као што никада није слушао његове заповести.

Али ово је само једна врста потребних реформа. Друга је врста тако исто важна као и ова прва.

Уништењем бирокрације укида се само један део непороизводног трошења. Да се уништи и други део, ваља пре свега уништити притисак интертеса.

Законодавним и финансијским мерама ваља сасвим ослободити производну непокретну совјину од дуга; а тако исто спречити једном за свагда задуживање народа и прелажење земље из руку произвођача у руке непроизвођача.

Ово ће многима изгледати на први мах немогуће. У своје време ми ћемо показати да има више начина којимасе то може постићи.

Законодавним мерама извршити комисионирање (прикупљање) сељачке земље, која је страшно разбацана, без чега је немогуће подићи нашу земљорадњу из њеног првобитног стања.

Организацијом народних банака свуда по окрузима, са централном државном банком, које би све стојале у свези, створити у Србији сасвим нову финансијску систему. Овим начином прикупити наронди капитал у више центрова, одакле би се подмиривале не само текуће ''државне'' (односно: окружне, среске и општинске) потребе, већ би се управо покретала индустријска трговина народним капиталом.

О овој организацији ми ћемо говорити опширније оделито.

То су управо главне, радикалне реформе, које би се имале извршити, а које стоје у највећој супротности са данашњим нашим стањем. О другим важнијим и неопходним реформама као што су: организација просвете, организација војске, одношај државе спрам цркве, као и специјални радови: подизање путова, регулицање реке и т. д. - о свему томе није нужно ни да говоримо. То би све дошло као природна последица оних правих реформа.

Ослободив народ од нерадних трошача, увеличали би број радних руку. Престао би пиљарлук, а развила би се радиност и права трговина.

Произвођач који сада са целим својим радом једва толико заради да може да живи, доби би већу вољу за рад кад би видео већу корист од свог рада. Осим тога, сваки појединце осећа би се већма свој човечански понос кад би се осети као грађанин у својој земљи, коме је предато у руке да се брине о себи, о скупштини, о општини, округу, држави - у правом смислу те речи, а не смо по имену, као до сада. А ништа тако не дејствује да се народ извуче из сиромаштине као развитак човечанских осећања у њему и појмова о свом достојанству. Нагли развитак мсили, што је неопходни резултат слободе и самоуправе, то би још већма потпомогао. На окр. скупштинама народ би се саветовао о својој кући, својој њиви, стоци, уопште о порпавци свога стања. И то не би било само празни, или празне речи на хартији, већ како народ има у сваком округу законодавну снагу и финансијску власт, т. ј. прикупљен капитал у својим рукама, он би својим решењима придавао новчану снагу. Подизање земљорадње и радиности ишло би, у самој ствари, народном помоћи, у огромном размеру. Док, на против, сада ''држава'' једва је у стању да помогне поједине предузимаче, већином себичне шпекуланте, и то товарећи нове терете на народ.

Ето у главноме шта ваља урадити па ''да се помогнеме''.

Ово су реформе огромне, без сваког спора, али оне су неопходне. Оне заиста захтевају нашу производњу и стварају благостање. Све остале реформице, које нам се износе као нека благодет, сасвим су ништавне. Оне или не захваћају материјално стање народа, ком ђоја хоће да помогну, или су баш сасвим штетне у колико помажу да се одржи код нас дух шпекулације и притисак ''интереса'' над произвођачкима. Да се ослободимо сиромаштине, ваља потражити њен прави узрок. Ми држимо да смо га показаи сасвим јасно:

Питање о хлебу - то је питање о самоуправи.