S.Marković - Zadatak naših družina

Написано: Говор Светозара Марковића на беседи Срба Занатлија
Извор: Светозар Марковић, Сабрани списи III, ''Култура'', Београд, 1965.
Први пут издато: ''Застава'', бр. 18 и 19 од 11. и 13. фебруара 1872.
Електронска обрада: vihor92@gmail.com


Немеран сам да говорим о задатку наше две дружине: дружине Срба занатлија и дружине за радиност[1]. Да почнем од прве.

Цељ је државине занатлијске, као што је казано у 1. чл. наших штатута, да унапреди радинос и своје материјално стање. Вељ је ова изазвана самом потребом Срба занатлија и рђавим стањем наше радиности. Одмах оне године (1870) кад је се састала прва скупштина Срба занатлија чуле су се тужбе са свију страна да сталеж занатлијски у српском народу непрестано пропада, да је у занатима завладило мртвило, да међу занатлијама нема људи образовних и да саме занатлије гледају да њихови синови не буду занатлије. Тако су саме занатлије описивале своје стње, па је стога ово описивање без сваке сумње истинито. А још на почетку прошлог столећа сталеж занатлијски код овдашњег народа беше најимућнији и најобразованији сталеж. То беше управо главна снага у свима јавним, народним пословима.

Много браћа знатлије и на скупштини и у штампи исказали су своје мишљење о урзоцима пропасти занатлија. Али ствар далеко није исцрпљена. Управо главни узроци нису били погођени. А док се не схвати прави узрок пропадању или опадању наши занатлија, дотле се не може одредити задатак занатлијске дужине, па се не може ни радња усторијити као што ваља. Зато нам је најпрече да испитамо ове узроке.

Ми остављамо на страну случајне узроке као: лењост, непажљивост, раскош и друга лична својства, која могу упропастити човека ма чиме се он занимао, па ћемо да узмемо само оне узроке који зависе од саме занатлијске радиности и од економског стање и образовања јавног народа уопште.

Но и они узроци деле се на двоје:

а) Развитак укуса и потреба народних чине те једни несавршенији производи излазе из употребе и замњују се савршенијима. Тако н. пр. лончарско земљано посуђе замењује се у варошима посуђем фабрачном од глине и порцулана. Лојане свеће замењују се стеаринским свећама, петролеумом, гасом и т. д. На тај начин једни занати пропадају сасвим без икакве замене, просто: место једних производа употребавају се други. Други занати такође пропадају, али њих замењује фабрична производња, која се обично обликује не само финоћом израде но и солидношћу и јевриноћом. Зато пропада у варошима па чак и по селима домаћа производња платна, ћилимова и т. д. Фабрика производи боље и јевтиније. Фабрична - индустријска - производња уопште гуши све занате са којима дође у судар. Тако је било у Енглеској када су почели у фабрици да преду и ткају парном машином. Пропало је тада хиљадама радничких фамилија у највећој сиротињи. На срамоту српких књижевника ми знамо боље историју наших царева и краљева но историју наших заната, па и ово што знамо из новијег доба то је све из личног посматрања у нашој најближој околини. Из мог личног посматрања видео сам како су у Србији пропадали - управо уништени и збрисани са лица земље читаве гране заната и народне индустрије као: табаци (што чине коже), ткачи платна, марваџије (што ткају од козје вуне: покровнице, џакове и др.) и други. Сви су они уништени страном индустријом.

Развитак индустријалног, фабричког произвођења главни је природни и неизбежни узрок пропадању заната.

б) Има заната који по самој својој струци не могу потпуно да се замене фабричном производњом као: кројачи, обућари, столари, ковачи и т. д. Оћевидно сваки хоће капут за своја леђа, ципелу за своју ногу, сто за своју потребу, браву за своја врата, те се стога ови предмети већином наручују код занатлије према оделитој потреби и укусу појединаца. Али и ови занати падају у конкуренцији са великим радионицама где је нагомилан велики капитал и где је радна снага уређена као што ваља. У великим радионицама као и у фабрикама сви су услови скупљени којима уопште велико газдинство обара мало а имено:

1) Кад је много радника сакупљено на јадном месту ту се уштеди у згради, осветљењу, ложењу па и у алатима.

2) Ту је рад подељен, па сваки ради само један део посла, па се ту ништа не дангуби.

3) Што се сва средства за производњу а нарочито материјали за прерађевин купују у великом размеру - ''из прве руке'' - а сваки занатлија зна шта то ради.

4) Што се пак у великом газдинству могу применити најсавршенији алати и најсавршенији начин производње и што се сваки нов проналазак може одмах употребити, што у малом газдинству није никако могуће.

Покрај свију ових недостатака малог газдинства долази још и конкуренција малих занатлија између себе, која их све обара.

Нагомилавање капитала у рукама појединаца, међусобна конкуренција занатлија, превага великог газдинства над малин, то је други главни, природни и неизбежни узрок пропасти наших занатлија.

Природном развитку не може се нико проитивити. Ми ваља само да изучимо овај развитак, па да се користимо овом поуком. Ако фабрична производња и велико газдинство морају одржати победу над занатима и малим газдинством, онда само може бити питање: како да се помогну наше занатлије у овом прелазном стању и на који начин да се занатлијско мало газдинство преобрати у фабрично индустријално велико и газдинство.

Из самога састава и начина радње занатлијске задруге види се да ту није схваћен основни узрок се чега занати пропадају.

По данашњем схватању свога задатка занатлијска задруга је прво основала један завод за узајамни кредит са умереним процентом. Ово је средство вело добро, али је врло слабо. Занатлија остаје усамљен, нема никаквих средстава да увелича производност свога рада нити да се сачува од притиска страних капитала, нити од стране и домаће конкуренције.

Од свију оних користи што их има велико газдинство над малим има само један услов који би се могао постићи при оделитој радњи занатлијској, која је сада уопште распрострањена. То је средство да све занатлије једне сорте ступе у задругу за набављање материјала за прерађевину из заједничког дућана; при томе би свако могао радити за себе, само би имао хасне у толико што би из заједничког дућана могао куповати јевтиније и уопште за повољније услове но од приватног трговца. ПА баш и они који непосредно из фабрика добијају своје материјалне имали би користи од овакве задруге, јер познато је сваком занатлији да се већ капиталом уопште може набавити све јефтиније но са мањим.

За подизање оваквих задрга био је предлог на првој занатлијској скупштини од брата Саве Лазића из Вуковара. Тај предлог гласи: ''Да што више уштедети можемо како у кућевном тако и у занатлијском трошку, предлажем: из првих руку по фабричној цени узимати сав годишњи прорачун: 1. У занату: чоје и поставе, конаца, ибришима, беза, коже и т. д. 2. У кући: брашна, масти, вина, пасуља, сочива, кромпира, лука и све друге потребне ствари. Пошто у задрузи купимо, по то после да поделимо.'' (4. тачка предлога.)

По овоме предлогу жели се да занатлије ве подижу самп поједина стоваришта за поједине занате, већ да задруга Срба занатлије својом заједничком касом оснује опште стовариште за све занате (разуме се за које је могуће основати заједничко стовариште), а у исто време да занатлијска задруга буде као нека дружина за потрошњу где би свако уштедео при куповини првих потреба за живот.

И овај предлог је врло добар и при већој заузетости могао би се остварити ако не баш за све чланове занатлијске задруге, а оно бар за поједина одељења. Али и овде је тек један услов добијен, који може имати велико газдинство (да не рачунам ''дружину за потрошњу'', коју могу оснивати и незанатлије). Ми смо већ казали да се развитак заната у томе састоји да се све више приближује фабричном начину производње. Зато сваки капиталиста, ма он не знао заната, може да потуче све оделите занатлије једино тиме што је у стању да подигне и уреди велику радионицу у којој има све оне добите што смо их споменули за фабричну производњу под 1, 2, 3, и 4. Он је у стању да плаћа толико својим радницима колико не може ниједан мали занатлијски мајстор. На тај начин он одвуче све боље раднике у своју радионицу и пошто је добротом и јевтиноћ својих производа утукао своје конкуренте, он је у власти да и својим радницима одређује цене по вољи и да их дави. Ја сам имао прилике да видим оваква шпекулантска предузећа.

Из свега што смо казали види се јасно да је прави пут да се наши занати, а са њима и наше занатлије подигну; оснивање произвођачки задруга - где би се занатлије једне струке сјединиле да раде заједнички у једној радионици. У оваквим радионицама добијају се користи што их има велика фабрична производња, са то мразликом што те користи не ужива један капиталиста, већ сви чланови задруге. Осим тога, ово је прави пут да наше занатлије свој ручни рад замене фабричним машинским радом у свим занатима где је то могуће. У историји заната у Европи види се често да су се из занатлијских радионица заиста подзале големе фабрике, н. пр. код заната: столарског, ковачког, коларског и других. А често су се више таквих заната спајали у једну радионицу. Тако су и н. пр. у Београду основали заједничку радионицу ''столари и бравари'', а тако исто ''колари, ковачи, сарачи (сатлери)''[2]. Ништа није лакше но у овим радионицама тако поделити посао да се поједини послови уређују помоћу машина и парне снаге, па само да се у једној радионици склапају н. пр. готови ормани, врана, прозори, патоси, кола, каруце и т. д.

Овако организоване занатлијске задруге имају још јачи и тврђи основ да подижу задруге за кредит и штедњу, за набављање сировина и премета за потрошњу, за набављање сировина и предмета за потрошњу, за узајамно помагање и обавештење.

Задруге за заједничку производњу најважније су и најсавршеније од свију задруга радничких, али зато је најтеже њих организовати да буду дуготрајне и да им рад буде успешан. Нарочито овде се од чланова тражи највећа увиђавност и поштење.


Из мог малог искуства што сам га добио проматрањем нашим дружина занатлијских у Београду могу вам указати на све главне тегобе као најважније, које се јављао код тих дружина:

а) У сваком занату има различитих послова, које често ниједан оделити мајстор не ради сам, а у задрузи управо били би будаласто кад се ти послови не би поделити. Н. пр. код кројача и обућара има примање наруџбина, мерење и кројење, радња штепера на машини, радња шивача, а ако је радионица велика долази још и радња касира и магационара и т. д. Међу овим радовима вазда се неки сматрају као одлучнији и дају се онима који су најспособнији. Ово често изазивље завист и спор код занатлија, нарочито кад у дружину дође више мајстора који су дуго времена радили са калфама и шегртима. Они су већ навикли да се занимају примањем муштарија, кројењем и других више умних послова, а шивење остављају млађима. Разуме се, у радионици кројачкој или обућарској треба највише шивача, због тога бива спор међу мајсторима око оних ''виших'' места. У занатима као што су столарски, ковачки и други овакви случајеви не долазе, али и код њих мора бити један који прима наруџбине, мора бити касира, а можда и магационара. Дакле свакојако морају бити послови различити по каквоћи у свакој занатлијској задруги, откуда поничу судари при деоби и распореду послова и дужности. Но ма колико да су ове тегове велике, оне се могу савладати и избећи само када чланови тачно увиђају своје интересе. Ваља вазда имати на уму да је за све појединце као и за целу дружину најкорисније да свако место у дружини буде заузето оним чланом који је за то место најспособнији. Тога се правила ваља увек држати при подели посла међу члановима. Разуме се да се ова подела врши договором на општем скупу.

б) Друга је главна тегоба: плата за рад члановима. У једном истом послу многи чланови раде неједнако: неки за исто време раде више - неки мање, неки раде боље - неки лошије. Осим тога, различити чланови раде различите послове. Како ће се н. пр. упоређивати рад кројача или штепера са радом шивача? У дружина које сам посматрао[3] удешавали су плаћање на разне начине. Испрва су већином одређивали свима члановима једнаку плату. Ово је заиста најпаметније и најпотпуније одговора начелима задруге. Ако сваки члан заиста ради по својој савести и свом својом снагом у корист дружине и ако тачно врши посао за који је одређен, онда је он потпуно испунио услове који се захтевају од једног члана задруге. Он треба да буде награђен као год и сваки други задругар. Ако је члан неки способнији од другога, то је већ његова награда што је од природе награђен. Сваки члан треба да има поглавито у виду: да главна добит дружине зависи од комбинације и поделе рада у великој радионици. Ако такав даровит члан у дружини зарађује више но што је могао да заради док је сам за себе радио (у противном случају ниеј му дружина ни потребна), онда је већ његова сопствена корист да се дружина и дружинска производња што већма усаврши. Зато он не ваља да се служи својом природном превагом над другим члановима, која може само да произведе завист и раздор код чланова и да дружину упропасти. У поменутим дружинама, као што рекох, било је тако у почетку и докле се сложно радило дотле је добро ишло. Али доцније неки су почели да сматрају себе као неке чиновнике, а дружинску касу као неки фонд који је буџетом одређен, па су мислили да се плата може добијати а да се и не ради. А заборавили су да је та каса производ њиховог заједничког рада. Отуда су настали дефицити и раздори. Вреднији су захтевали да се плаћа ''на парче'', али ту су остајали они који су заузимали она управничка места, којима се морала издавати стална плата. Употребљене су разне полутанске мере, али није ништа помогло и кројачка и обућарска дружина падаоше са свог унутрашњег раздора чим су оставили сложени рад и први начин награде. Зато је, по моме схватњу, најбољи начин: једнака награда. Зато за осигурање од лењости и непажње ваља одредити накнаду који сваки члан морап латити друштву ако је са лењости или непажње дружину оштетио својим нерадом или рђавим радом. Уз то, разуме се, дружина мора добро да рачуан шта један члан може да изради и шта вља да и ради за извесно време. За награду вредних ваља опет одредити да сваки члан може радити ван онога времена што је одређено за посао дужински и да му се за тај посао оделито плаћа по уобичајеној цени, као што је то усвојено у столарско-браварској дружини у Београду. [4]

Поштењм, увиђавношћу и издржљивошћу чланова могу се савладати све тегобе које би се у произвођачким задругама показале, као што се то посведочило код многих задруга у Европи, па и код нашег народа.

Главни задатак Срба занатлија био би, дакле, да организира произвођачке задруге из свију струка заната, да сједини поједине задруге за набављање сировина и предмета за потрошње, да организира кредит занатлијски где год је могуће, да преобраћа занатлијске радионице у фабрике и на тај начин да се код нас отпочне индустријска производња здруженом радном снагом.

Ово последње треба да је цељ занатлијске задруге. Разуме се, то може бити кад се наше поједине занатлијске задруге оснаже и знањем и капиталом. За набавку капитала ваља обратничке капитале све више увлачити у индустријалну производњу. То мора доћи и по себи, јер ће све више обрнички капитал остајати слбоодан (безупотребе у трговини) у колик о се занатлије буду више удруживали да набављају сировине и предмете за потрошњу из прве руке. Но у овој тачци радња дружине занатлијске сустиче се са радњом друштва за радиност; зато ћемо само да промотримо још радњу занатлијске задруге у погледу на образовање занатлија.

Задруга Срба занатлија при своме склапању нарочито је имала у виду образовање занатлија. Но овде се може разумети троје: 1) образовање занатлија у њиховом занату. Усавршавање самих заната који код нас постоје и увођење нових проналазака у алатима и начину производње; 2) образовање самих занатлија у том смилу да они буду образовани као људи и грађани; и 3) образовање радника у оним занатима који код нас не постоје, а који су нам потребни све више да нас у тим занатима странци не поплаве, као што су већ започели.

Од свију тачака управо само 1. тачка спада непосредно у круг радње занатлија и они су обавезни и они су најбоље у стању да се сами за своје образовање у том правцу старају. Али они се могу образовати у своју струци тек онда када се здруже у произвођачке задруге. Тек у великим радионицама може се применити сваки нов проналазак; велика радионица може се користи свима пијацама и путевима којима се најјевтинији и најбољи материјали добијају и т. д. и онда сваки занатлија има интереса да прати проналаске и уопште да се изображава у својој струци. Осим тога, у великим радионицама најбоље се може устројити образовање омладине, која се баш спрема за исвесне занате. Тако је столарско-браварска задруга у Београду у први мах основала приватну школу за своје шегрте, где су могли добити сва знања која су им нужна за њихов рад, али се, на жалост, та школа морала затворити, јер у Србији не могу постојати приватне школе без одобрења министра просвете[5].

Образовање опште спада у дужност занатлијских дружина у толико у колико је сваки човек обавезан да се по могућству сам изобрази, а дружина и у томе има више средстава но поједини грађани. Али опште образовање, као год и образовање у оним занатима којих код нас нема, то је општа, народна потреба и општа, народна потреба и општа народна обавеза. Саме занатлије ту могу врло мало да учине. Али они ваља на томе да раде у свези са осталим својим суграђанима. То се образовање може дати народу: школама за опште техничко-индустријално образовање, новинама, књигама, јавним предавањима и радионицама за углед, а за то се ишту укупна народна средства. Но ту се опет рад занатлијске задруге сустиче са кругом радње дружине за радиност. Остаје нам да о овој дружини кажемо неколико речи.

Из овога што сам до сада говорио већ је у главноме обележен круг радње за радиност. По њеним статутима њен је задатак да ради на унапређењу целокупне радиности код нашег народа: земљорадње, заната (сигурно се овде разуме и индустрија) и обртништва.

Све ове гране радње стоје у тесној свези. Оне се не могу једна без друге подићи и усавршити, а за све њих потоји само један пут за усавршавање, а то је: оснивање произвођачевих задруга у свим гранама производње, подизање индустрије удруженим радом и капиталом и уношење обрничког капитала у индустријална предузећа, умањивање обрничке конкуренције, удруживање и ширење стручног, радничког знања код нашег народа.

За ту цељ друштво радиности ваља да има своје органе у свима српским крајевима, да проучи све услове наше проиводње у свинм њеним гранама - да води статистику рада - да изучи сва средства којима наш народ располаже за подизање привреде и да покаже начине како ваља да се та средства најкорисније употребе. Оно ваља да изазивље код нас оснивање задруга свију врста и оснивање радничких школа, обраћајући се вазда онима који су кадри да то изврше - били то приватна лица, општине, жупаније или сабори. Једном речи, друштво за радиност замењивало би у овостраном Српству министарство рада. Осим тога, друштво за радиност треба да иам свој лист где ће износити на јавност све резултате свога изучавања, своје предлоге или израђене пројекте (где је то потребно) за организацију рад и усавршавање радиности и тиме ће обавештавати све привредниек о развитку и усавршавању њихове струке раде било код нас или код страног света. (Ако би која засебна дружина била тако јака да ову потребу може сама подмиривати, онда то ваља оставити само њој.) Уопште, друштво за радиност ваља да је живчана (нервна) система у телу наше радиности, а мишићи, кости и остали делови тела ваља да су остале задруге свима гранама рада.

_________
Напомене:

[1] - ''Дружина Срба занатлија'' основана је 1870. године у циљу унапређења радиности и материјалног стања својих чланова, са настојањем ''здруживања у заједници рада и промета''. Радила је и на оснивању занатских произвођачких задруга. Већ 1872. била је за владу ''подозриво друштво... подложно социјалистичкој пропаганди''. ''Друштво за радиност'' било је просвета организација са задатком стручног и општекултурног подизања српских занатлија и земљорадника у Војводини тога времена.

[2] - Коларско-ковачка и седларска задруга основане су у Београду 1872. под Марковићевим утицајем.

[3] - Односи се на једну од задруга, такође, основаних под његовим утицајем у Београду 1871. - кројачку.

[4] - Ова ''дружина'' била је основана још пре Марковићевог повратка у Београд 1870.

[5] - Под намеснички мрежимом влада у Србији је строго пазила да иницијатива за отварање школа и уопште покретање ма каквих просветних акција остане искључиво у њеним рукама. Као што је сузбијаланезависне листове, тако исто је гушила и оснивање приватних школа, курсева и држање разних предавања из бојазни да та делатност не буде управљења против њене политике.